Хоћу да будем Супермен! Опасна и бесмислена игра због које деца завршавају у хитној помоћи

Изазов онесвешћивања или „Блекаут челенџ“ постао је популаран 2021. године и тада је само у Америци најмање двадесеторо деце преминуло. Изазов је подразумевао да се дете или тинејџер обеси, али само до те мере док не прекине доток кисеоника у мозак и изгуби свест. Нажалост, многи су на тај начин изгубили животе.

Сада је популаран далеко „блажи“ или безазленији изазов – „Супермен челенџ“. Он се састоји из тога да двоје или више деце баце једно дете у ваздух, имитирајући популарног стрип јунака.

Иако је овај изазов неупоредив са „Блекаут челенџом“, опет долази до повређивања деце. Стотине основаца и средњошколаца широм света ломи ноге и руке покушавајући да опонаша овај изазов, а неки заврше са потресима мозга и другим тежим повредама. Овај тренд заживео је и код нас, а забележени су случајеви повреда код деце у Републици Српској, Румунији, Северној Македонији...

Психолог Марина Надеин ово сматра последицом не само прекомерне употребе друштвених мрежа, већ и начина васпитања. У протекле две деценије преовлађујући је, како га психолози називају, „попуштајући васпитавајући стил“.

Он подразумева велику количину слободе за децу, што само по себи не мора да буде проблематично, каже Надеин. Међутим, оно што заправо представља проблем је то што те слободе нису повезане са било каквом одговорношћу, а то негативно утиче на развој зрелости код деце.

У узрасту од седме или осме године, вршњаци заузимају веома важно место у животу деце и то у смислу модела понашања. Друштвене мреже данас пружају могућност упознавања са животом људи и деце у целом свету, што наравно може бити информативно и занимљиво, али је и мач са две оштрице. Надеин објашњава да деца која немају изграђену саомодговорност, која су васпитана тако да могу да ураде било шта, а да ће родитељи то некако поправити, та деца немају прави доживљај безбедности и одговорности за себе, због чега и упадају у ситуације попут ове са „Супермен“ изазовом.

Наша саговорница објашњава да су изазови увек постојали, да су старије генерације такође радиле небезбедне ствари, пеле се на дрвеће, качиле за трамвај у покрету и томе слично, али да никада нису ишли толико далеко као деца данас. Један од разлога је управо тај што нису били толико повезани, односно умрежени, па нису могли да гледајући у вратоломије других добију нове идеје.

Још један битан фактор који, поред дететове развојне фазе, треба узети у обзир је и тај да, захваљујући савременом начину живота, они имају доста „вишка“ енергије. Ко то не каналише кроз спорт, хобије, или бар кућне послове, вишак енергије и времена у комбинацији са прекомерном употребом мрежа доводи до сулудих и опасних идеја попут ових изазова. Та деца, каже Надеин, једносавно немају свест о томе коликим се опасностима излажу у својој доколици.

Код деце је најјаче заступљено учење по моделу, што значи да оно шта виде они имитирају и идентификују се са тим – од начина одевања, жаргона, па до образаца понашања. Ако они виде нешто за шта мисле да је храбро или занимљиво, објашњава Надеин, пожелеће и себе да прикажу и докажу у том контексту.

Једна од метода којом је раније омладина прихватана у одређена друштва биле су иницијације. Уколико се потучете са најјачим дечаком из улице или школе, или уколико украдете нешто из локалне продавнице, бићете прихваћени у друштво. Данашње одазивање на интернет трендове донекле и јесте нека врста „карте“ за улазак у популарно друштво, а популарност је данас најбитнија. Ипак, наша саговорница сматра да између некадашњих иницијација у друштво и стицања популарности на друштвеним мрежама има и те како разлике.

Проблем је у томе, објашњава она, што се они који су склони таквом ризичном понашању не заустављају на једној опасној ситуацији, већ то континуирано траје док нешто, попут повреде, не прекине ту серију. То јесу развојне карактеристике деце, али Надеин додаје да се код деце која у великој мери користе мреже и интернет пре свега мора развијати критички приступ.

Погледајте и: