Године 1991. завршио је Вишу војну школу за хемијску заштиту, а 2007. Војну академију за радијациону, хемијску и биолошку заштиту (РХБ) „Маршал Совјетског Савеза С.К. Тимошенко“.
Од 1991. до 1995. године служио је као командант вода у Западној групи снага у Немачкој и Московском војном округу.
Од 1995. до 2009. године сукцесивно је обављао функције од команданта чете до команданта засебне бригаде за РХБ заштиту.
Од 2009. године обављао је различите дужности у Управи начелника снага за РХБ заштиту Оружаних снага Руске Федерације.
Од септембра 2014. године до априла 2017. године, био је на позицији начелника Војне академије за РХБ заштиту „Маршал Совјетског Савеза С.К. Тимошенко“.
У априлу 2017. године именован је за начелника снага за радијациону, хемијску и биолошку заштиту Оружаних снага Русије.
Кирилов је 2018. године добио звање генерал-потпуковник.
Учествовао је у стварању и примању на борбено дежурство тешког ракетног система ТОС-2, „тосочка“. Током пандемије ковида 19, у Министарству одбране под његовим руководством спровођена је производња реагенаса за откривање РНК вируса корона.
Кирилов је био део одбора уредника јубиларног зборника „Снага за радијациону, хемијску и биолошку заштиту Оружаних снага Русије. 100 година у служби“, објављеног 2018. године.
Редовно је држао брифинге на којима је разоткривао војно-биолошке програме које су компаније блиске Пентагону спроводиле у Украјини.
Игор Кирилов је добио титулу „Хероја рада“ Руске Федерације (2021).
Одликован је Орденом „За заслуге према отаџбини“ III и IV степена, Орденом „За војне заслуге“, Орденом „За заслуге према Отаџбини“ II степена и др.
Кирилов је био ожењен, имао је два сина.
Претходно је објављено да је Кирилов погинуо у експлозији на југо-истоку Москве.
Истражни комитет је саопштио да се активирала експлозивна направа постављена под електрични тротинет поред улаза у зграду. У експлозији је погинуо и помоћник Кирилова.
Погледајте и: