„Сви за једног, један за сви“, слоган је којим су се кошаркаши Србије водили још прошле године на Светсдком првенству у мнаили, а под истим слоганом отишли су у и у Париз.
Између та два такмичења прошла је година, али Орлови као да се нису раздвојили ни дана. Тешко да би тај тим тако функционисам да на челу истог није био Светислав Пешић.
Од кошаркашке интелигенције до духовитих упадица, то је прослављени Кари донео кошаркашима који су ношени његовом енергијом блистали када год се заједно поајве на терену.
Направити тим који дише као једно, вероватно је најтежи могући задатак за једног тренера поготово када је у питању репрезентација која се не окупља сваког дана.
Тактичке замисли селектора Пешића током такмичења у Паризу залуделе су селекторе Јужног Судана, Порторика, Аустралије, Немачке, али и Сједињених Америчких Држава које су у групи рутински савладали Орлови, а онда им је Кари за полуфинале спремио нешто по другачијем рецепту.
Србија и САД одиграли су пре Париза и један пријагтељски меч у Абу Дабију када је Србија такође поражена. Међутим, све је то био део плана Светислава Пешића који је са Орловима дочекао Американце у полуфиналу у ком је потпуно промештао карте.
Спремали су се за једну, а добили су сасвим другу утакмицу. Да је било правде Орлови би славили у том мечу, али пошто је правда била у рукама судија преломило се на страну Америке која је истина имала у свом тиму и невероватног Стефа Карија.
Међутим, пораз од Америке није могао да умањи Пешићеву кошаркашку интелигенцију већ је само био потврда да не постоји бољи тренер за Србију у том тренутку. Доказао је то одмах и следећег јутра у ком је Србија победила Немачку и освојила бронзану медаљу.
Одлучио је да се повуче после Париза, а онда је уследила највећа потвда тога колики је Пешић великан. Сви репрезентативци изразили су жељу да се врати јер је он од њих начинио тим за велика дела, а шта би друго могао најбољи тренер да уради када чује жељу таквих играча него да им испуни.