Када кошаркашице уплове у професионалне воде једна од жеља која се најчешће понавља код сваке је да једног дана обуче дрес славног руског Јекатеринбурга.
Није пуно кошаркашица успело да испуни тај сан, али Србија их има две! После Тине Крајишник која је играла за овај тим, у Јекатеринбург је отишла и Јована Ногић.
„Пре него што сам потписала чула сам се са Тином, она је све похвалила, а сада ми је јасно и зашто. Што се тиче услова у Европи овога нема, оваквих услова и начин на који се брине о кошаркашицама је фантастичан. Презадовољна сам, овако добри услови олакшају посао јер можеш да размишљаш само о кошарци, не мораш да бринеш за друго“, истакла је Ногић на почетку разговора.
Дочекана је на сјајан начин, а врло брзо се посветила и учењу руског језика како би се зближила са руским саиграчицама.
„Русија је велика, па су путовања дугачка, али ни то није страшно. Девојке и сви у клубу су одлични. Мислила сам да Тина хвали да би ме наговорила, али људи су заиста дивни, то је најбинтије, да сам окружена добрим људима. Осећа се веза српског и руског народа. Мислила сам можда да ћу лакше научити језик, али на почетку ми је само мало било теже. Требало ми је времена да се навинкем јер нисам одрасла у Србији, али два-три месеца овде и навикла сам се на језик. Самим тим се осећам повезаније са Рускињама него са Американкама“, објаснила је најбоља српска кошаркашица.
Јовани импонује што је постала део најславнијег женског кошаркашког клуба у Европи
„Имена која су играла у овом клубу говоре колико је ово огроман и успешан клуб. Пре свега ми је част и привилегија да су они мени хтели да доведу. Ове сезоне сам освојила прву титулу у каријери, радујем се, искушавам нешто што нисам никада, а овим девојкама је то нормално. Лепо је доћи до те тачке у каријери где је победа стандард“, са осмехом прича Ногић.
Тренутно не жели да размишља о томе колико ће дуго остати у Русији већ о томе какав ће траг оставити у Јекатеринбургу. Колико је клуб за који игра успешан говори чињеница да Јована и саиграчице ове сезоне имају за циљ да не изгубе ниједну утакмицу.
Тренутно им добро иде јер у 14 мечева имају 14 победа.
„Видећемо, још нисам размишљала за даље. Када буде кренуо други део сезона размишљаћу о томе. Прошле сезоне Јекатеринбург је изгубио једну утакмицу, а ове сезоне је циљ да не изгубимо ниједну и да освојимо сва три Купа. Само о томе размишљам. Волела бих да останем, али полако“, истакла је Ногић.
Кошаркашки савез Србије пре више од десет година одрадио је одличан посао препознавши таленат код тада девојчице Јоване која је живела у Португалији. Имала је Србија среће што Португалци нису приметили какав бисер имају у својој земљи па је тако Јована постала члан јуниорске репрезентације.
„Имала сам 14-15 година када сам играла у Лисабону, први позив стигао ми је од српске репрезентације У16, а од Португалије нисам добила позив. То ме је повредило јер сам у тој земљи одрасла, ту сам научила све што знам. Самим тим што је Србија видела то што Португалија није ми је променило смер гледања на ствари. Срце ме је у том тренутку водили ка Португалији, али се тад догодио само позив Србије. Следеће године добила сам позиве обе репрезентације и тада сам морала да изаберем и тада нисам имала дилему. Од тог момента су у Португалији су о мени престали да пишу, што ме је повредило, али ми је то био и доказ да сам донела добру одлуку“, објаснила је Ногић.
Кад судбина умеша прсте живот обично постане роман, што се догодило и у случају српске кошаркашице.
„Прво такмичење за Србију одиграла сам у Португалији. То је било Европско првенство У16 које се играло тамо. Дошле смо до финала које смо играле против Португалије. У хали 4.000 навијача, од тога њих шесторо су навијачи Србије и то чланови моје поодице. То ћу памтити до краја живота. Склопиле су се коцкице, добила сам шансу да покажем да су погрешили. Један од најдражих тренутака у животу, освојили смо то првенство“, са осмехом се присетила Ногић.
У годинама које су уследиле постајала је све боља и коначно је дочекала и Олимпијске игре.
„Олимпијске игре су ми биле некако увек реалне, нису биле сан. Када смо играле квалификације и пласирале се на такмичење, Ивана Раца и ја смо ушле у собу, почеле да плачемо, загрлиле се и рекле 'Идемо у Париз'. Била је специфична ситуација јер смо били смештени у Лилу током групне фазе. Марина нам је причала да ћемо праве чари осетити тек ако одемо у Париз где су и остали спортисти и нама је онда било у глави само да прођемо групу“, објаснила је Јована.
Да би отишле у Париз српске кошаркашице морале су првобитно да прођу квалификације које су биле изузетно напорне јер репрезентативке нису имале времена да заједно тренирају и спреме се за те мечеве.
„Размишљаш да су то три утакмице, треба да добијеш једну и пласирао си се. Кад тако кажеш звучи лако, али то се дешава у сред сезоне. Неколико нас летело је из Истанбула, ко је могао ишао је за Београд, тамо нису имале тренинг него су се скупиле само да би заједно летеле до Лисабона. Тамо смо одрадиле један тренинг и онда отишле у Бразил. Завршиш утакмицу са клубом у недељу, у понедељак већ мораш да путујеш и да се фокусираш на репрезентацију. Није то лако, да не причам о временским и климатским променама. Пред први меч имале смо само један тренинг. Три Олимпијаде заредом, али ова је била слађа јер су те квалификације стварно биле тешке“, истакла је Јована.
На Олимпијским играма Јована је проглашена за најбољу српску кошаркашицу, а потом јој је и Кошаркашки савез Србије доделио то ласкаво признање. Имала је најбољу сезону у каријери и увидела је да себи на томе треба да честита, а не да се осврће на оно што није ваљало.
„Улази ти у навику да само гледаш у будућност, шта може боље, шта не ваља. Требало би узети тренутак за себе са сагледаш докле си дошао и шта се све десило у претходних годину дана. Могу да кажем да сам задовољна и срећна због свог успеха, рада и труда. Мислим да би више требало да будемо поносни сами на себе“, истакла је Ногић.
Присетила се Јована колико је ова година за њу била успешна и посебна.
„Имала сам успешну сезону за Бешикташом, играла сам финале Еврокупа, пласирали смо се на Олимпијске игре, а онда сам потписала за највећи европски клуб. Ја сам сањала ове тренутке, захвална сам на овој години“, истакла је српска кошаркашица.
Један сан још није остварен.
„Још нисам освојила ништа са репрезентацијом и то ми је циљ. Од тренутка када сам почела да играм за репрезентацију сам мала сан да освојим медаљу. То се није променило и стварно се надам томе. Убеђена сам да ниједна репрезентација не ради колико ми, било би ми жао да се толики труд, зној и крв не исплате“, закључила је Јована Ногић.