Микропластика су ситне честице пластике, мање од пет милиметара, којих има свуда, од најдубљих делова океана до антарктичког леда. Има их у ваздуху који дишемо, води коју пијемо и храни коју једемо. Оне чак могу да уђу и у наш крвоток директно, пише „Нејчер“.
Раније студије су већ показале да су микропластика и мања нанопластика ушле у људске мозгове, јетру, бубреге… али научници тек почињу да схватају шта се даље дешава са њима и какав утицај имају на људско здравље.
Закључак једне прошлогодишње студије, на пример, био је да особе са микропластиком и нанопластиком у масном ткиву имају већи ризик од можданог и срчаног удара.
У најновијој студији, објављеној у „Сајенс адвансис“ Хајпенг Хуанг, биомедицински истраживач на Универзитету у Пекингу и његове колеге покушале су да боље схвате како микропластика утиче на мозак. Користили су флуорпсцентну технику скенирања названу минијатурном двофотонском микроскопијом како би боље видели шта се дешава у мозгу миша.
„Техника омогућује праћење микропластике док се креће кроз крвоток. То је веома интересантно и много нам помаже“, рекла је Елијен Ел Хајек, истраживач са Универзитета Новог Мексика у Албукеркију.
Научници су дали мишевима воду са флуоресцентним сферама полистирена, производа који се масовно користи у производњи. Око три сата касније флуоресцентне ћелије су се појавиле. Истраживање је показало да су имуноћелије прогутале пластику и да је она остала заробљена у малим крвним судовима у можданој кори. Некад је долазило до гомилања тих ћелија са микропластиком, па је то изгледало као „судар аутомобила у крвним судовима“, додао је Хуанг.
Нека закрчења су се временом рашчистила, нека су постојала око четиринедеље, колико су праћена.
Ова закрчења понашају се слично као тромбови, додају научници. Открили су и да је микропластика смањила проток крви кроз мозак, а смањила се и њихова покретљивост.
Хуанг је приметио сличне опструкције и у срцу и јетри мишева, али резултати тих студија још нису објављени.