Ово је велика историјска мисија једне Српкиње: Вез по вез до чуда које ће да заврши на - Хиландару

"Како сте ме пронашли, јесу ли вам комшије рекле 'то је она асоцијална Биљана'. Тако ме зову, не замерам им, морам да везем, немам ја времена да се дружим".

Овим речима дочекује нас у свом дому који је и атеље, али и музеј. Економиста је у пензији, радила је у банци, а касније у Националном ансамблу "Коло", као рестауратор народних ношњи.

Биљана је Београђанка, а њена породица је коренима везана за Хрватску, околину Славонснког брода. У Окучанима ручном раду научила ју је бака:

"Са отприлике пет година сам почела да везем, зато што су код њих девојчице у тим годинама већ почињале да припремају свој мираз, да везу пешкире, јастучнице, цветиће. Значи, ја уназад 70 година стално нешто имам у рукама, везем, плетем, умем и да кројим и шијем".

Професионално је ангажована да везе почетком 80-тих када је наша модна креаторка Верица Ракочевич имала веома запажену ревију у Риму. Њени модели били су украшени народним везом, на коме је било пуно хришћанских симбола, свет је био задивљен.

"Међутим, ми смо били извођачи радова, није нас нигде споменула. Онда је мој покојни брат, чувени архитекта Дејан Ећимовић, рекао, Биљана, ако баш нешто хоћеш да радиш, прави колекцију лутака у народним ношњама. Тако сам почела да радим лутке Балкана, али само где нађем литературу", прича.

У српске ношње је обукла лутке из Србије, Македоније, Хрватске, а посебна инспирација су јој народне ношње из Грчке. Има око 40 лутака у народним ношњама балканских земаља.

"Све сам то радила, а онда сам на крају рекла, хајде да оставим нешто иза себе, једног дана кад не будем ходала овом планетом, да остане нешто иза мене, да неко евентуално каже, постојала је нека Биљана, везла је. Радићу Мирослављево јеванђеље - то је наше богатство".

Било јој је потребно две године само за припремне радове, проучила је историјат Мирослављевог јеванђеља. Посебно је проучавала илустрације, књига је посебна и зато што је осликана.

Јеванђеље везе од 14. фебруара 2015., извезла је око 50 до 362 стране. Чак води и евиденцију колико сати је радила коју страницу. У почетку јој је требало безмало 400 сати за једну, сад је бржа.

Трагала је свуда, ишла у Народну библиотеку, Патријаршијску библиотеку, Народни музеј, нигде није добила одговор на питање, да ли постоји превод Мирослављевог јеванђеља. Верује да је штета што га нема и не разуме зашто.

У потрази за превдом, јер волела би да зна шта тачно везе, дошла је до информације да су га писала два човека. То је сама приметила. После 88. стране, почиње за нијансу другачији рукопис. Успела је да га прати.

Ауторка додаје да можда због штедње коже и мастила у тексту нема интерпункције. Нема ни одвајања речи, сва су слова једно уз друго, али није монотоно. На страницама јеванђеља постоје и црвена слова, натписи којима је одвојен пасус. Она су као наслови. Ту се јавља и мала слика.

"Употребљене су црвене, зелене, златне боје, то је заправо прво слово у следећем паусусу које је украшено. Не знам из којих разлога, јако пуно реченица почиње словом "р", онда су правили много комбинација. Да ли је то вез, да ли флорални украс, птице. Али ни један тај иницијал, како се званично те сличице зову, није исти. Готово на свакој страни, има око 350 различитих иницијала осликаних на јеванђељу".

Оне су јој, како каже, одмор, четири године је паузирала у вежењу Јеванђеља, јер је оперисала катаракту. И сада, кад поново добро види, сличице у овој, највреднијој српској књизи, су јој благослов, јер црна слова јако умарају очи.

"Остала сам велико дете, мада имам пуно година, везем ово црно и радујем се. Кажем, Биљана, још само мало и добићеш награду, да извезеш иницијал. Радујем се као дете, журим да што пре завршим, оба ступца урадим, а онда дође релаксација, опуштање, јер ту су боје! Имам пет, шест различитих златних клупчића конца. Има и сребрне боје, а златне у неколико нијанси".

И друге православне земље имају своје јеванђелистаре. Упоредо је почела да прави колекцију њихових почетних страна, урадила је, каже двадесетак слика, како их зове. Ту су јеванђеља, грчке, египатске, односно коптске цркве, етопијске. Урадила је и почетне странице најважнијих јеванђеља из Македоније, али и драгоцених књига Руске православне цркве.

"Хтела сам да покажем да су и они богати књигама које нама нису доступне. Проналазила сам их на интернету, ћерка ми је помагала, онда сам те слике носила у фотокопирницу и штампала на сликарском платну. Оно ми је давало ефекат коже на којој је и Мирослављево јеванђеље исписано. Боја платна подсећа на кожу".

И Мирослављево јеванђеље везе по шеми, на страницама одштампаним на платну, калиграфију је учила давно, умела би и без шеме, али свако има свој рукопис, њена слова била би другачија, не би било аутентично.

Мастило је заменила црним концем за машинско шивење, синтетичким. Рачунала је, кад се странице буду окретале, ако узме памучни конац, највиши гребен слова ће доживети трење. Овако ће бити дуготрајније.

Наша саговорница води и евиденцију изложби, Московска 2019., Музеј фресака, сајмови, Сајам књига, штанд Удружења грађана "Култура ћирилице". Једна од већих изложби била је у Голубачком граду пре неколико година.

"У току је изложба у Историјском музеју у Београду, тамо је изложена прва страница. Објашњено ми је да та изложба тек треба да путује, да буде у Српској кући у Паризу. Ако све буде у реду, ако будем у животу, кад буде ЕКСПО и тамо би требало да буде изложено".

За лаике, госпођа Биљана је пензионерка која везе, али за професионалце, она је неко коме се завиди. Прескромна, не прихвата ову тврдњу, али њу поткрепљује важна чињеница. Биљана Ећимовић има потврду, сертификат Унеска да је, једина у Србији, јединствени чувар светске културне баштине.

Национални ансамбл Грчке, "Дора Страту", био је у гостима нашем Етнографском музеју. Одлазила је да види њихове ношње и плес, помагала око превођења, јер добро говори грчки. Тада је добила позив да 2002. године проведе август код њих, да ради рестаурацију ношњи.

Грчки национални ансамбл био је толико одушевљен њеним радом, да је предложио да добије посебну потврду Унеска. Светска организација је препознала њен рад, добила је сертификат.

"Обновила сам костим који су Грци донели из Кападокије, ношен је када су живели на обалама Медитерана и Турске. Био је изузетно, изузетно оштећен. Ја сам се у року до месец дана свесрдно турдила да то урадим, да завршим пре него што кренем кући. Били су одушевљени, њихов председник Алкис Рафтис је рекао да ће ме наградити чланством у УНЕСКО. Нисам могла да верујем да ће бити тако, сматрала сам да је Унеско нешто посебно, да је то недостижно, да су ту неки ваземаљци, али ето, испадох и ја ванземаљац".

Госпођа Биљана и данас рестаурира народне ношње, има и своју приватну колекцију, српске народне ношње са простора целог региона:

"Имам их од Србије, Хрватске, а са Косова и Метохије, то је ношња која је рађена срмом, ту су и шљокице, плиш, свила. Имам двадесетак, можда и тридесет експоната, то сам успела да обновим. Има још неколико ствари које ћу завршити да заокружим ту колекцију".

Ношњу са Косова и Метохије нам је и показала, то је џубе, хаљина или мантил, нестварне лепоте, чине је златан вез, за који каже да су га по правилу израђивали мушкарци, и димије, такође украшене златним везом.

Ту ношњу није носила обична девојка, урађена је од пурпурног плиша донетог из Цариграда. Биљана је путовала аутобусом у Истанбул, два дана, само да би купила метар платна које може достојно заменити оно које је уништио зуб времена.

"Радим и репарације ћилима, баш недавно сам урадила поправку једног. Прекрасан је био, отприлике 12 квадратних метара, то сам јако успешно завршила", каже задовољно.

Свуда по њеном дому су извезене странице јеванђеља других православних народа, лутке у народним ношњама, а на централном зиду је детаљ из Московског Кремља. Урадила га је везом, заправо, од синих перли, три величине је користила.

Пажњу нам је привукла и обимна књига на руском језику у издању Московске патријаршије:

"Сваке године они путем својих изасланика у разним државама, ангажују људе који се баве сакралном уметношћу. Била сам у контакту са једним од њих. Сликали су делове Мирослављевог јеванђеља, али и неке странице књига других цркава. Мој рад је уврштен у књигу руске цркве која се зове "Хришћанско искуство".

Било би добро када би се посветила искључиво Јеванђељу, каже, али не може, рад на очувању културног наслеђа је обавезан, толико је широк, пребогат, као и наше наслеђе. Треба га људима показати, целом свету.

А када га заврши, Мирослављево јеванђеље ће поклонити Хиландару. То је почетна идеја уласка у изазов који траје деценију. Јако јој је важно да се нађе на манастирској полици.

"У неком ћошку нека буде, али нека буде у Хиландару, јер манастир нам је дао оригинално јеванђеље, сви знамо да је у Народном музеју, да можемо да га видимо неколико пута годишње. Имала сам идеју да га урадим и да на неки начин буде оригинал. Ово је ипак јединствено, да је неко приступио тако једној обимној теми, да је извезе", каже Еимовићева.

У једном дану требало би 9 сати да ради, да би постигла норму са почетка мисије, али после операције ока, ради само увече, по пет сати. Не успева да уради три странице месечно, али посао ипак одмиче:

"То ме толико држи, да сам рекла, са неба не примам никакве позивнице, док не завршим Јеванђеље", каже уз осмех.