Марс, за који је утврђено да је некад имао океане и пешчане плаже, као и органске елементе, је можда у неком тренутку и имао живот, али научници сада знају да ти Марсовци нису били „мали зелени људи“ него су више личили на микроорганизме попут Хеликобактер пилори.
„Често заборављамо колико је изванредно то што живот постоји и колико је то специјалан и јединствен феномен. Колико знамо, наша планета је једина са условима за живот, а чини се да је он настао од нечега што наликује једноћелијским прокариотским организмима. Међутим, научници не одустају од потраге за оним што називају ЛУЦА или „последњи универзални заједнички предак“, ћелија од које су настали сви живи организми, ван наше планете. Откако су људи почели да сањаре о Марсовцима, наука се значајно променила. Ровери су прошетали по површини Црвене планете и идентификовали су једињења и минерале који наговештавају да је она некад била насељива. Међутим, то је све. Тренутно, Марс је црвенкаста пустињска планета, атрактивна, али мртва, и сигурно није дом малих зелених људи“, написала је за часопис Конверзејшн Марија Роза Пињо Отин, професорка микробиологије на Универзитету Сан Хорхе.
Друге планете у близини нуде још мање наде, додаје она. Меркур је спржена стена превише близу Сунца, атмосфера Венере је токсична, а друге планете су или гасовите или предалеко од Сунца, па се гледа ка сателитима Јупитера и Сатурна – Европи и Енкеладу, који можда имају океане испод дебелог слоја леда и могли би да имају органске молекуле.
„Чак и да нађемо основне јединице живота, они не би изгледали као Е. Т. ванземаљац, већ пре као најпростији једноћелијски организми на Земљи. Ако погледамо даље, до сада је детектовано више од 5.500 планета ван Сунчевог система. Само неколико њих је можда насељиво, али као што је Карл Сеган рекао: „Свемир је веома велико место. Ако смо ту само ми, онда се чини да је то много баченог простора“, рекла је Пињо Отин.
Како она наводи, раније се сматрало да живот може да постоји само на температурама од 0 до 40 степени. Међутим, средином 20. века микробиолог Томас Д. Брок открио је бактерије у врелим изворима Јелоустона, где су температуре биле 70 степени. То је променило поглед на услове за живот и научне могућности.
„Од тада је откривено да организми познати као екстремофили могу да живе у најекстремнијим условима на Земљи, од ледених пукотина у поларном леду до високог притиска на дну океана. Бактерије су откриване закачене на честице у облацима, у екстремно сланим окружењима попут Мртвог мора или екстремно киселим попут Рио Тинта. Неки екстремофили су чак отпорни и на високе нивое радијације. Оно што је било највеће изненађење је што смо их налазили и унутар нас самих“, навела је Пињо Отин.
Научница додаје да су осамдесетих година аустралијски доктори Бери Маршал и Робин Ворен почели да проучавају чиреве у цревима. До тада се, додаје, мислило да их изазивају стрес и киселина. Ворен је био патолог и идентификовао је бактерије код пацијената, па је схватио да мора да испита да ли су оне узрок болести.
„Међутим, морао је да се избори са догмом да микрооранизми не могу да живе у веома киселој средини људског стомака. Маршал и Ворен су 2005. добили Нобелову награду за откриће Хеликобактер пилори и њену улогу у стомачним болестима. Ова бактерија има невероватне способности које јој помажу да преживи у негостољубивим срединама. Ово откриће показало је да организми чак и нашим телима, у зидовима стомака, у киселини, потпуном мраку, уз насилне покрете нашег система за варење, штетних ензима и гомиле хране, могу да преживе и бујају. Студија екстремофила даје наду да у Сунчевом систему или на некој од 5.500 егзопланета, чак и у екстремним условима, може да постоји живот. Марсовци о којима сањамо могли би више да личе на Х. пилори него на било шта друго“, закључила је Пињо Отин.
Погледајте и: