Шта чини заједнички именитељ писцима чија су се прва дела појављивала у периоду од 1990. до 2020. године, шта су у времену омеђеном грађанским ратовима с једне и пандемијом са друге стране стварали неки од водећих српских писаца попут Горана Петровића, Срђана Ваљаревића, Владимира Арсенијевића, Владана Матијевића, Игора Маројевића, Јелене Ленголд, Зорана Ћирића, Вулета Журића, Владимира Тасића и Веселина Марковића, колико је видљива њихова лична списатељска транзиција, тј промене које су се догађале од првог до последњег до сада објављеног дела – питамо др Владана Бајчету са Института за књижевност, аутора студије „Књижевност транзиције: Прилози за историју српске прозе 1990 – 2020“, недавно објављене у издавачкој кући Архипелаг.