Како је објаснила професор развојне психологије и психологије образовања на Филозофском факултету у Београду, доктор наука Јелена Врањешевић, полазак у школу јесте стресан период јер дете из вртића, једне заштићене средине где је знало нека правила и живело на неки мало другачији начин, улази у школу где креће навикавање на неку другу особу – учитеља или учитељицу, као и нека врста процењивања тога шта дете може, а шта не.
„Ту су и оцене које детету заправо указују на то где се налази у односу на групу, па нема сумње да је за децу ово један стресан период“, каже професорка Врањешевић.
Преломни разреди у основној школи
Други стресни период је, како додаје, пети разред.
„Тада дете опет из једне заштићене средине у којој је имало учитељицу или учитеља и већ је упознало правила и то што се од њега очекује, долази у ситуацију да има 13 нових наставника. Сви они имају нова правила, нове захтеве и очекивања и дете мора томе да се прилагоди и мора да разуме како би успешно „пливало“ надаље“, истиче проф. др Врањешевић и указује на то да деци треба помоћи да што лакше преброде ове изазовне периоде у основном образовању.
Овај став дели и педагог и професор Високе струковне школе за васпитаче у Вршцу, доктор наука Горан Вилотијевић, који напомиње да у вртићима сада имамо програм „Године узлета“ који код деце развија креативност и слободу, те да је приметан све већи дисконтинуитет између вртића и школе која је још увек фокусирана на строго испуњавање задатих планова и програма.
„Први разред јесте критичан, али се може рећи да је преломан или потенцијално проблематичан и сваки непарни разред. Први разред због поласка у школу и свега онога што је Јелена објаснила, у трећем креће озбиљније учење и оцене, у петом опет имамо нове предмете и наставнике, док у седмом имају заиста много градива и тај разред је пуно тежи него осми“, каже некадашњи директор ОШ „Бановић Страхиња“ у Београду.
Научити децу како да мисле, а не шта да мисле
Како ће се уклопити у нову средину, да ли ће градиво бити претешко, хоће ли домаћи задаци бити радост или мучење, да ли ће дете стећи радне навике – неизбежна су питања и дилеме родитеља будућих првака. Гости подкаста „Породично… са Сандром Черин“ слажу се да је кључно код деце развити унутрашњу мотивацију, односно да им не буду важне само оцене.
„То је, наравно, јако тешко док су оцене критеријум за даље напредовање и уписе у средњу школу и на факултет. Али, хајде да пробамо да замислимо да оцене не постоје. Да ли је та оцена информативнија од онога што дете може и зна? Дакле, хајде да видимо можемо ли уз те оцене да уједно развијамо и унутрашњу мотивацију, јер чему школа заправо треба да служи – да ли нас само образује и припрема за тржиште рада или нас учи и да будемо добри људи? Колико се вреднује емпатија, солидарност, колико се вреднују различите просоцијалне компетенције у школи? Када то поставите као вредност онда кажете – дивно је бити најуспешнији математичар или хемичар, али је дивно бити и најбољи друг“, истиче професорка Врањешевић.
На питање како деци помоћи да самостално уче, да раздвоје битне и мање битне информације, она каже да је ту кључна улога потпорног средства–уџбеника и наставника:
„Начин на који је градиво презентовано, од уџбеника до тога како га наставник презентује, у себи мора да садржи који су појмови општији, који посебнији, како да дете посложи те појмове, како да их доведе у везу, како да види шта је кључни појам, а шта они који су споредни. То је заправо нешто што наставник треба да им објасни. Дакле, у почетку, кад су мали, онда наставник, учитељ то објашњава, а дете постепено учи да то ради само, све те функције које наставник обавља као што су поређење, анализа, синтеза, одређивање шта је ужи, а шта шири појам. Наставник то мора да презентује деци на начин да их и научи како да мисле“.
Такође је, додаје, важан и разговор о градиву.
„Наставник може, на пример, деци дати задатак да за следећи час у лекцији различитим бојама подвуку оно што је најважније, оно што је мање важно, чињенице које подржавају и критикују одређену тезу, а онда да о томе разговарају, да виде шта је оно што подржава ту кључну тезу, а шта оно што јој не иде у прилог. На тај начин се код детета гради способност да самостално учи“, каже професорка Врањешевић.
Није знање - знање знати, већ је знање - знање дати, слаже се и професор Вилотијевић цитирајући песника Јована Јовановића Змаја.
„На томе треба радити од малих ногу, од вртића у коме се, примера ради, уз загонетке учи да деца повезују шта је битно, а шта небитно. Али развој критичког мишљења - анализа, синтеза, извођење закључака је нешто на чему треба перманентно да се ради, током целог школовања, да бисмо на крају имали мислећег човека. Наш циљ треба да буде да научимо децу како да мисле, а не шта да мисле“, закључује Горан Вилотијевић.
Погледајте и: