Варијанта успостављања спољне управе за Украјину, коју је као једну од опција ових дана изнео руски председник Владимир Путин, сматра каријерни дипломата Зоран Миливојевић, порука је да ако ће Русија и САД да праве неки нови поредак и да нормализују односе онда треба да се заборави Украјина какву смо досад познавали и могућност да се тамо рециклирају ствари по принципу „пуј пике не важи, у Кијеву ће бити нова власт, дај да станемо докле смо дошли“.
„То уопште није тема. Oво је порука да треба рачунати с једним потпуно новим ентитетом, новим субјектом и с потпуно новим односима на овом простору“, уверен је Миливојевић.
Нова држава и нова безбедносна структура
Путинова иницијатива, по његовом мишљењу, аргумент је не само у прилог томе да је власт у Кијеву нелегална него и да се евентуално решење може односити само на остатак Украјине јер Русија неће улазити ни у какав дијалог о територијама које је већ уградила у сопствени Устав.
Како истиче, још један моменат је да Украјина као систем, режим и политика не одговара безбедносној архитектури и ономе како Русија види мир и стабилност у Европи.
Помињањем примера бивше Југославије и Источног Тимора Путин је ставио до знања да епилог овог рата мора бити нова држава са измењеним границама, али и нова безбедносна структура, нови односи снага па и ново виђење европске безбедности и европске политике у целини.
„Путин то гледа и у контексту нових међународних односа. Јер овај рат је потврдио две ствари: оног тренутка кад се РФ одлучила да се војно ангажује потврђена је мултиполарност. И друго, ово је увод у неки нови поредак, исцрпљен је идеолошко-политички концепт заснован на либералној демократији како је Запад види. Нема светског поретка заснованог на правилима него на праву и Повељи УН. И даље, да мора да постоје гаранције не само безбедности него и политике која гарантује сарадњу и мир на дугорочним основама.“
Украјина од 2014. у процесу распада
Професор Факултета политичких наука др Часлав Копривица истиче да постоје јаки аргументи да је актуелна власт у Украјини нелегитимна не само од тренутка кад је Владимиру Зеленском истекао мандат у мају прошле године.
„По критеријумима Бадинтерове комисије, власт у Украјини није легална у континуитету од пуча 2014. без обзира на то што је Зеленски добио на изборима. Та власт не контролише читаву своју територију, ту власт не признаје становништво на тој територији и та држава је онда у процесу дисолуције.“
С друге стране, предлози који стижу из Москве, по његовом мишљењу, показују да Руси у овој игри са Американцима не желе да оставе утисак да не желе мир.
„Потребно је да власт у Русији пошаље поруку да она жели да преговара чак и о примирју иако је Путин више пута с правом рекао да неће да праве грешке као прошлог пута него да се постигне свеобухватан споразум а не да се примирје користи да се Украјина припреми за наставак борбених дејстава.“
Неће бити ни замрзавања линије разграничења како би то хтели Американци, уверен је Копривица који штавише сматра да са становишта руског безбедносног интереса није довољно да руске снаге изађу на леву обалу Дњепра него и да онемогуће деловање Украјине у Црном мору успостављањем контроле над Одесом.
„Русија овај рат мора добити неспорно, да оно што остане од Украјине и власт која буде била могућа према аранжманима по којима ће се завршити овај сукоб не буде у могућности да направили мостобран за непријатељско деловање НАТО пакта према Русији,“ каже Копривица.
Не сме остати антируски режим у Кијеву
Неопходно је, сматра, и да у Кијеву ни у ком виду не остане било какав антируски режим који би само чекао прилику за реванш против Русије.
Проблем види и у томе што је у Кијеву успостављен систем који наликује на нацизам али и што тамошње власти не признају да су нека нова држава него инсистирају на правој фикцији континуитета с Украјином из 1991.године и не само што неће да разговарају о модалитетима где би се одрекли дела територије, него заправо имају идеју да треба да добију овај рат.
„Екстремисти у Кијеву нису свесни ситуације и понашају се како се својевремено понашала Пољска (између два рата) - глумимо империју које ћа испостављати захтеве и терорисати своје националне мањине а онда ћемо рачунати да ће неко уместо нас да ратује.“
Миливојевић је сагласан да нема никакве шансе да Русија уђе у неки аранжман који јој не одговара јер има иницијативу на ратишту и у ствари води рат на својим територијама, будући да се Специјална војна операција још одвија у границама које фигурирају у руском Уставу.
„Постоји и важна унутарполитичка димензија – нема опстанка ове власти и ове политике у Москви ако би сад стали незавршеног посла. И друго, у игри је и међународни положај Русије у будућности.“
Суштина је да треба рачунати да ће сутра бити створена нека нова Украјина, а да о томе треба да се изјасни СБ УН уз све гаранције које Русија има у виду а да онда та нова држава треба да потпише низ споразума и преузме неке обавезе што „није ствар од пет минута“.
Извеснији наставак рата
Копривица примећује да евентуални међународни ангажман у Украјини мора имати и цивилну и војну компоненту, али и указује на проблеме који ту могу искрснути.
„Ако замислите да се прекину борбена дејства и имате стотине хиљада грађана Украјини који су прошли кроз армију и можемо да претпоставимо да и даље има десетине хиљада оних који су на становишту које се може назвати нацистичким. И они кажу да ако Зеленски нешто потпише они то нећемо рачунати. Ако имате ту ситуацију неко мора те људе да доведе у ред. То не могу бити само цивилни администратори, мора да постоји војна мисија. И оно што сад ту настаје као проблем: из којих земаља ће доћи. Ако буду из НАТО пакта то Русија неће никад пристати. Ако се буду питале власти у Кијеву оне неће одустати од тога да су они некаква држава која контролише макар остатак те своје територије а још мање ће пристати да своју сувереност предају, делимично или у целини, неком човеку који ће имати мандат УН. Дакле, оно што сад имамо као проблем јесте колико треба да прође времена и какав притисак треба да буде извршен на званични Кијев да он схвати да овај рат не може добити и да морају ради добробити својих грађана да иду ка завршетку овог рата, односно ка отклањању његових узрока на чему Русија инсистира.“
Имајући све ово у виду, Копривица верује да ће рат бити настављен до пораза украјинске војске на фронту:
„Русија не може отворено да каже да ће наставити овај рат док не буде остварила своје стратешке циљеве него даје предлог о УН, мировној мисији коју треба да изгласа Савет безбедности где седе Француска и Британија, значи то је искључено. Или да се ова сулуда власт у Кијеву сагласи с тиме, што је још више искључено и да се онда појави тамо неко ко ће све те азовлије да приведе познанију права што је на јако дугом штапу. Оно што ми делује кудикамо вероватније јесте наставак борбених дејстава док из ситуације на фронту не буде произашла нова стратешка рационалност где би било јасно свим странама шта је реално и да шта може да се потпише треба да се потпише.“
Миливојевић закључује да се на овај начин иде до потпуног пораза Украјине, „па колико траје да траје“ јер Русија од тога не може да одустане због себе саме.
Погледајте и: