Брисел намеће Србији и Србима „тешку“ дилему - Каја Калас или Владимир Путин /видео/

Поруке Каје Калас не треба посматрати као поруке званичног Брисела, с обзиром да шефица европске дипломатије долази из Естоније. Зна се какав антируски сентимент постоји у прибалтичким републикама, напомиње Перишић.

„Треба имати у виду да од других бриселских званичника још није потврђено да заиста може да дође до таквих последица уколико од српских представника присуствује обележавању Дана победе у Русији. Али, у сваком случају, таква порука није добра, имајући у виду да долази до отопљавања односа Русије и САД“, каже он.

Каласова подиже тензије уместо да их спушта

Према његовим речима, високи чиновници и административни радници у Бриселу требало би да боље сагледају односе у свету јер ће односом који заступа Каласова, само одбити од себе државе као што је Србија. Овакав приступ може да има и бумеранг ефекат.

У одређеним аспектима ЕУ има ауторитаран приступ, поготово у спољној политици, што се може видети по притисцима који се врше на Мађарску и Словачку због суверенистичке политике коју воде Виктор Орбан и Роберт Фицо. Међутим, геополитичке промене утицаће на ЕУ тако да ће она морати да се реформише.

„ЕУ је пропустила шансу почетком 21. века, када је била један од најзначајнијих глобалних актера да развије реформе. Они су закаснили са тим и сада, многе политичке опције које јачају у многим државама ЕУ, а које долазе и са левог и са десног спектра, итекако могу да постану доминантне. Питање је сада колико ће те реформе бити успешне и колико ће јој омогућити да остане значајан глобални фактор“, истиче Перишић.

Каласова је претерала када је запретила онима који ће присуствовати паради 9. маја у Москви. Таква изјава делује исхитрено и подиже тензије – никако није добро да ЕУ губи партнере. На њен наступ због тога се неће гледати благонаклоно ни у свим бриселским институцијама.

Зашто је Дан победе трн у оку Брисела

Обележавање Дана победе у Москви трн је у оку бриселској бирократији због актуелног тренутка – Европа је дошла у ситуацију да више није способна да објективно сагледа историјске чињенице. Уместо да тако велики јубилеј буде повод за сарадњу, пресуђују партикуларни интереси држава играју.

Симболика у политици игра значајну улогу. Годишњице и јубилеји могу да буду поводи да се дојучерашњи противници састану и почну дијалог. Тако су, на пример, пре десет година, када је обележавана 70. годишњица победе над фашизмом, Црвеним тргом дефиловале јединице многих држава-савезница и победница у Другом светском рату.

Ове године то није случај – полиитчка највећих западноевроспких држава показује да су они итекако спремни да се сукоб у Украјини настави, оцењује Перишић.

Државе са јаким антируским сентиментом, као што су Естонија, Летонија и Литванија често олако схватају термине као што су фашизам и нацизам. А ту су и покушаји ревизије историје. Тако треба гледати и на позив Каласове да се европски лидери 9. маја европски лидери окупе у Кијеву.

Иако је значајна унутар бриселског бирократског апарата, она нема капацитет да прети државама. Када се говори о приступним преговорима, она не може да одлучује самостално – да би се прекинули приступни преговори са неком земљом, мора да постоји консензус свих чланица Уније, објашњава Перишић.

„Тако да у том смислу, тешко да можемо да очекујемо да се преговори прекину јер постоје државе које су итекако наклоњене Србији – Мађарска, Словачка, али и неке друге државе унутар ЕУ. Србија је последњих година, захваљујући дипломатској офанзиви, поправила је положај када је у питању однос са многим државама ЕУ. И даље постоје „непријатељске“ државе, које покушавају да спутају Србију у евроинтеграцијама, али мислим да би то био ризичан потез у тренуцима када се преламају интереси и када се јавља да је за ЕУ једна од најзначајнијих излазних стратегија из садашње ситуације политика проширења“, констатује Перишић.