Питање је потпуно на месту из барем два разлога.
Политички узор
Под један, зато што је Мерц ту појединост заиста оставио забрињавајуће недореченом када је – готово претећи – рекао да ће ”Немачка поново преузети одговорност у Европи и широм света”, наиме, ко је уопште тако нешто од и ње и тражио; све и ако, да те намере зазвуче прихватљивије, Мерц утешно додаје да ће Немачка то учинити ”поуздано а не гласно, не арогантно него у партнерству”. Које се у нека друга времена незваног немачког преузимања одговорности препознавало и као колаборационизам.
И, под два, питање Марије Захарове упућено Фридриху Мерцу поводом историјског периода чије понављање заговара на месту је и због Јозефа Паула Совињиа, градоначелника Брилона у Северној Рајни – Вестфалији тридесетих година прошлог века који је двема улицама у свом невеликом месту дао имена Адолфа Хитлера и Хермана Геринга. И био припадник јуришних СА одреда немачке Националсоцијалистичке партије. И добио захвалницу, кад је ишао у пензију 1937, јер је функцију обављао у националсоцијалистичком духу.
То је био деда Фридриха Мерца који би да Немачка поново преузме одговорност. Штавише, јер деда не може да се бира све и ако ивер не пада далеко од кладе, овај националсоцијалистички СА јуришник у резерви био је политички узор наредном канцелару Немачке, како је сам Мерц јавно открио 2004. године па изазвао контроверзу у јавности.
Те стога не чуди што и шеф руске дипломатије Сергеј Лавров, критикујући ових дана настојање Европске уније да спречи одлазак својих чланица у Москву на Дан победе 9. маја, опомиње како је ”невероватно” што Европа, како изгледа, отворено обнавља нацистичку идеологију, те да ће Русија учинити све што је у њеној моћи да осигура да нацизам не стекне – поново – упориште у Европи.
Заједнички непријатељ Москве и Вашингтона
Отуда и недавно неуобичајено саопштење руске Спољне обавештајне службе (СВР) у коме се упозорава да ”еврофашизам, као и пре 80 година, представља заједничког непријатеља Москве и Вашингтона”. ”Ретроспективна анализа политике западних држава”, наводи се, ”открива ’историјску предодређеност’ Европе за различите форме тоталитаризма, који периодично изазива деструктивне конфликте глобалних размера”; док ”тренутне размирице између Сједињених Држава и чланица Европске уније” представљају ”фактор који доприноси ситуационом приближавању Вашингтона и Москве, као што се догодило више него једанпут у прошлости”, од Кримског рата до Другог светског рата.
Па у том контексту, уз освртање на Рафаела Гликсмана – кога описују као ”представника глобалистичких снага и убеђеног присталицу кијевског режима” који сад тражи да Кип слободе буде враћен Француској, а из Беле куће му одговарају да захваљујући Америци он данас то може да захтева на француском, а не на немачком језику – Руси подсећају на француску добровољачку СС дивизију ”Шарлемањ” (названу тако у част првог ”ујединитеља Европе” Карла Великог), која је бранила Рајхстаг од Црвене армије до последњих тренутака Хитлеровог режима.
А подсећа руска служба и на британску елиту и на њен ”либерални империјализам” који је ”стабилнија и зато деструктивнија сила од фашизма” јер поседује ”идеолошку еластичност” која му помаже да се прикрива и ”прилагођава новим условима”. При чему је британска аристократија, укључујући краљевску породицу, подсећа се, имала блиске везе с немачким нацистима док је Винстон Черчил изражавао и отворене симпатије према италијанским фашистима.
Апологија нациста
И није све то само руска параноја. Сви ови Британци, Французи и Немци што сад чине ”коалицију вољних” да – поново заједно – ратују против Русије путем Украјине, како наједном открива ”Берлинер цајтунг”, у Украјини ”између СС мита и културе сећања (…) остају неми пред апологијом нациста”. У виду, на пример, одобравања поновногпокретања војних јединица као што су СС дивизија Галиција – која се прославилаи на подручју наше земље након пораза у Совјетском Савезу – или батаљон ”Нахтигал”, славуј под командом Абвера…
С тим што је, наравно, од кључног значаја данас питање колики су капацитети Фридриха Мерца и осталих из коалиције вољних да поново покушају оно што ни прошли пут нису могли.
Шта хоће, а колико може, следећи канцелар Немачке? Какву ”анти-Мерц” тобожњу руску стратегију откривају немачки медији? И каква је у томе улога Америке?
О овим су питањима у ”Новом Спутњик поретку” говорили новинар и социолог Слободан Рељић и публициста и историчар Срђа Трифковић.