Чије је ваше дете: Запањујуће истините приче из српске лабораторије

„Оно што је за генетичаре најједноставније, није увек и у животу, људи се довијају на различите начине. У ДНК лабораторију доносе цуцле, четкице за зубе, бочице за млеко, чешљеве или пелене, ствари на којима је биолошки материјал детета који се може упоредити са материјалом родитеља да би се добио одговор на питање чије је дете“.

Ова новинарка „Политике“ је по истинитим причама написала занимљиву, али и едукативну збирку „Чије је ваше дете – истините приче из ДНК лабораторије“. Готово половина деце за коју се тражи одговор на питање „чији си ти мали“ су брачна деца.

Њени јунаци су очеви који сумњају да њихово дете носи „адекватно“ презиме, али и момци збуњени чињеницом да је бивша девојка родила одмах након завршетка везе. Ту су и сумњичаве свекрве које су сигурне да је снаја њиховом сину подметнула кукавичије јаје.

Ауторка се трудила да приче о потрази за стварним пореклом детета покрију све социјалне групе и слојеве. Тако је књига оправдала и истраживање чувене Единбуршке генетичке студије у којој су научници установили да у свакој развијеној земљи између 10 и 15 одсто деце не носи адекватно презиме.

„Студија која је рађена у градовима више земаља показује, када би смо ушли у било који вртић у селу или граду, на планини или на мору, било где, када бисмо насумично тестирали децу, установили би да између 10 и 15 одсто није дете свога оца, односно да нема уписано адекватно име оца у крштеницу. Иако се у нашој лабораторији тестира 200 људи годишње, тај единбуршки податак можемо да применимо и на Србију, то је статистика у свим развијеним земљама“.

Упитана колико ће ова књига поједине узнемирити, јер се о овој теми у јавности не говори често, а у друштву се углавном своди на шалу да дете личи на комшију, наша саговорница каже да се и генетичари шале:

„Кажу да је ДНК заправо скраћеница за „да није комшијино“, ова књига је и настала захваљујући интересовању односно коментарима читалаца „Политике“ који су сваки пут веома бурно реаговали на било који текст на ову тему. Сигурно је да она интригира, провоцира, готово свако је чуо за случај да је тамо неко посумљао да дете које гају није његово. Психолози и психијатри кажу да се ова тема често намеће у сеансама, да многи сумњају да њихово дете није заиста њихово или су чули да у породици постоји такав случај“.

„Ту је пример жене која је истовремено била са неколико мушкараца и која не зна који је отац. То питање је није ни занимало, али један од мушкараца са којим је била сматрао је да дете има право да зна ко му је отац. Дешава се да мајка сумња на двојицу мушкараца, а да је отац трећи човек“, каже ауторка и додаје да су мушкарци непоуздан извор информација за податак колико деце имају, зато се ово питање њима не поставља у попису становништва.

ДНК анализа је апсолутно поуздана научна метода доказивања порекла, која не оставља простор за сумњу. Не постоји, каже ауторка, ни промил шансе да се добије погрешан одговор. Ипак, многи, незадовљни резултатом, тестирање понављају:

„Иду и у приватне лабораторије, добију идентичан одговор. Дакле, 100 одсто поуздана метода ради се уз помоћ упоређивања биолошког материјала, најчешће се из усне дупље мушкарца узме биолошки материјал, а онда се упореди, узме са нечега што припада детету или се на исти начин узме са слозокоже уста детета. Има и примера када се ДНК узорак узима и са покојника, од остатка фамилије или потенцијалне породице, уз судску одлуку“.

„После 100 или 200 година можете ексхумирати тело, узети биолошки узорак и установити наследника. На тај начин су између осталог развејене многе историјске предрасуде, тако смо сазнали да је амерички председник Томас Џеферсон заиста имао тамнопуте наследнике, дете са својом робињом Сели. Ту је и чувена прича о Ани Андерсон која је тврдила да је руска принцеза Анастасија Романов. Мислим да је она можда и веровала да је руска принцеза, али ДНК анализа је показала да није Романова“, каже и додаје да су и у њеној књизи познате личности, чији идентитет, наравно, не открива.

Иако је наука напредовала, човек увек чини исте грешке, у новије доба које пропагира различите слободе, очинство се често доказује судским путем, јер многи не желе да преузму одговорност и родитељску обавезу.

Јунак једне од прича је бивши момак који се дуго забављао са девојком, било му је јако чудно што је она непосредно након завршетка њихове бурне, страствене емотивне везе, одмах упловила у брак. Када ју је неколико година касније видео на улици са дететом, посумњао је да је дете његово.

„Он је урадио ДНК анализу тог детета, не да би преузео родитељске обавезе, да би постао родитељ или да би бацио бомбу у тај брак, већ просто да би имао потврду да је он ипак бољи фрајер од њеног мужа. Мотиви, разлози због којих се утврђује очинство веома су различити“.

Посебну пажњу у књизи истинитих прича ова новинарка, награђивана управо за истраживања о друштвеним темама које нису довољно или на прави начин третиране, посветила је психолошком процесу који се одвија у човеку док чека разултат анализе.

„Душка Радовића који је говорио, ако се плашите одговора, немојте постављати питања. Није свако знање лепше од незнања. Ова анализа не показује да ли вам је повишен шећер или масноће, она може да растури најмилије, неколико породица. Саветовујем да се добро размисли, посаветује са породицом и пријатељима, са терапеутом. Морате да знате шта ћете, ако добијете одговор од кога стрепите. Огроман број мушкараца са којима сам причала о књизи и самом процесу ДНК анализе ми је рекао да чак и кад би сазнали да нису биолошки очеви, да то суштински не би променило њихов однос према детету“.

Само је једна случај у коме није могуће сазнати чије је дете, о коме говори последња прича ове интересантне и поучне књиге.

Готово свако дете постави основно идентитетско питање у пубертету или адолесценцији, у „време побуне“, да ли су моји родитељи заиста моји родитељи, да ли су ме желели.

„Ово питање се додатно усложњава постојањем банке репродуктивног материјала, али и сурогат материнства. Чије је дете од дониране сперме или јајне ћелије, није могуће сазнати, закони свих земаља штите идентитет донора“.

Књига о томе говори кроз причу „Викинг беба“, уз податак да је у Србији, од почетка увоза репродуктивног материјала рођено више од три стотине беба које имају данско или шпанско порекло. Та деца никада неће моћи да прецизно одговоре на питање „чији си ти мали“.