На који начин држава може да утиче на тржиште некретнина да цена квадрата не буде ван сваке логике? Можемо ли нешто научити из примера града Беча, највећег јавног станодавца у Европи са око 220.000 станова у власништву и још преко 200.000 субвенционисаних у којима живи 60 одсто становника аустријске престонице? Како је ових дана на Инстаграм страници Живот у Бечу објављено, ти станови се изнајмљују по повољним ценама — већ од 400 евра месечно. Треба ли помињати какве су плате овде, а какве у Аустрији и да се у Београду пристојан двособан стан не може изнајмити испод 500 и више евра, наравно подаље од центра града.
Да ли је и нашој престоници потребно нешто тако? Хоћемо ли довека високу цену квадрата правдати чувеном реченицом како њу регулише тржиште-однос понуде и тражње? Може ли држава да утиче на тржиште како сопствени кров над главом не би био привилегија само одрђеног слоја људи?
О томе у емисији „Енергија Спутњика“ новинарка Мира Канкараш Тркља разговара са стручњаком за некретнине Милићем Ђоковићем, из групације посредника у промету непокретности у Привредној комори Србије.