Како пронаћи и спасити свој глас у свету у коме се чује само – бука /видео/

О томе како стваралаштво може постати простор за личну трансформацију, изазовима креативног процеса и значају повезаности са собом и другима у уметности, у подкасту “Породично…са Сандром Черин” говориле су уметнице, кантаутори - Христина Вуковић и Ана Ћурчин.

Аутентичност у уметности и животу

Аутентичност у музици и животу за Христину Вуковић значи бити истинит и у складу са собом.

“Дакле, не дефинисати себе тим наметима околине, него филтрирати све то и трагати стално за тиме - какав је осећај бити оно што ја треба да будем? Дакле, пратити тај неки прилично чудан и некада и недефинисан осећај и тражити одговоре на питања - где је моје место, шта јa треба да радим, шта мој глас треба да значи и о чему треба да говори? За мене је то један константни процес филтрирања онога што се од мене захтева да будем дословно или латентно и једна одлука да будем искрена и у складу са собом шта год да се дешава”, појашњава Христина која се упечатљивим наступом и песмом “Бедем” представила широј публици прошле године на Фестивалу „Песма за Евровизију“.

Слично размишља и Ана Ћурчин - за њу је аутентичност константна потрага, прихватање и тражење сопственог гласа и сопственог израза.

“Ако причамо о музици, за мене музика првенствено неки простор и израз како ја разумем свет и како могу да причам о свету и о себи у овом свету. Рано сам научила шта значи кад нисам искрена са собом у музици и колико ме то и ремети и повређује и колико ми је битно да тај простор сачувам за себе, да буде, да кажем – аутентичан, иако се не бавим тиме са стране, не посматрам шта значи да ли сам аутентична или не. Битно ми је да знам да сам искрена у томе, а мислим да је првенствено та искреност и слушање себе полазна тачка за све што радимо у музици, а онда научимо да је то и животни принцип који примењујемо, надам се, у свему што радимо”, каже Ана која је на овогодишњем Фестивалу „Песма за Евровизију“ са својим бендом Ana&The Changes извела песму “Бринем”.

Музика - сигуран простор у коме нико не пише правила

На питање да ли је аутентичност нешто са чиме се рађамо или нешто што се гради током живота, Христина каже да је у извесном смислу и једно и друго будући да у свима нама постоји та искра која тражи да се “загори” у правцу онога што ми заиста јесмо.

“Мислим да је то универзална потреба човека да своју суштину може да живи и да изрази и да се никоме не извињава због тога што јесте. Различити смо људи, различити су животи и животни контексти, па онда некако верујем да постоји различити начини да се то испољава и да се за тиме трага. Али дефинитивно је то једна потрага и процес, па је у том свету који нас нон-стоп затрпава у смислу – хајде буди ово или оно, потребно константно “пливати” и тражити ту аутентичност”, указује Христина.

Не мора да значи да ће та потрага имати неки крај, да ће се негде завршити, надовезује се Ана Ћурчин:

“Некако, принцип успеха не мора да дефинише ту аутентичност, него је то просто процес. И ако га преведемо на музику и стваралаштво, за мене је годинама омиљен процес и тренутак заправо постао управо тај процес стваралаштва. Он има различите форме касније, наравно, у облику наступа, у облику неких излагања попут Фестивала „Песма за Евровизију“, што су неке одлуке у смислу - хајде да пробамо нешто ново. Али тај процес је за мене суштина, независно од резултата. Ја кад се вратим у свој простор за вежбање, у своју музичку собу, да кажем тако, и седнем са том гитаром или клавиром, са том празнином или тишином, да ли нешто у том тренутку настаје или не настаје, тај процес, та комуникација са собом, та игра и потрага, то је нешто што је за мене најбитније.”

Кључан је, слаже се Христина Вуковић, контакт који уметник има са самим собом.

“Свест о томе шта се у теби дешава и један свесни напор, односно поглед ка унутра и одлука да будеш присутан са тиме што је унутра. Музика је за мене тај сигуран простор у коме заиста нико не пише правила о томе ко си или како треба да звучиш. То је простор у коме имаш прилику да будеш апсолутно све што јеси”, закључује Христина.

Живот није трка, нити праволинијска путања, слажу се гошће подкаста, већ плес између онога што јесмо и онога што свет од нас тражи. А најважније је да - плешемо у свом ритму и останемо своји.

Погледајте и: