Док сам преводила а и сада док ишчитавам овај путопис убеђена сам да је он отишао у Америку са намером да је критички сагледа. Као човек совјетског начина размишљања врло је био критичан према свему што се тамо налази. Међутим, као што његов однос са совјетском влашћу није био једнолинијски, тако и овде, ако пажљиво читамо, видимо да иза сваке критике заправо стоји нека симпатија, упркос готово гротескним описима америчке архитектуре, организације рада у америчком колективу, у опису како и где радници једу, односа према долару. И ту је врло сликовит, по тим пластичним приказима види се да то пише песник. Дакле, он критикује, али истовремено видимо и неку врсту симпатије. И онда кад погледамо шта се десило након те Америке, ми заправо видимо да пуно тога Мајаковски заправо није написао онако како је заиста било. Моје је лично мишљење да је он након тог пута променио своју однос и према совјетској власти и према тој земљи империјализма.
Једна од епизода која није ушла у овај путопис је његов сусрет са Ели Џонс, Американком са којом је добио ћерку. Ту су и сусрети са Давидом Бурљуком, његовим пријатељом из студентских дана, једним од футуриста. Занимљиво је да се нигде у путопису Бурљук не спомиње, а он је тај који га је дочекао, ишао са њим на све књижевне вечери, чак га је он и упознао с Ели Џонс. Овим само хоћу да илуструјем да многе важне епизоде - интимни сусрети, познанства, љубави, остају неосветљене до данас. Оно што је извесно јесте да је тај сусрет са Америком за њега био интензиван, а ово што ми читамо је само један слој тог емотивног доживљаја, целе те културе и свега личног што се њему тамо десило.
И када схватимо да је за њега то било једно интензивно време од четири месеца разумећемо и да је реч о једној врсти песникове селекције утисака и личних запажања. Због свега тога можемо рећи да је ово једна псеудо-аутобиографска путописна проза. Псеудо-зато што мења аутобиографске чињенице, неке епизоде врло јасно, конкретно, детаљно осветљава, негде имамо само алузије, а нешто је апсолутно прећутано.