У САД-у, Канади, Аустралији и великом делу Европе, између трећине и половине домаћинстава поседује барем једног пса. Како овај број полако расте, већина земаља бележи постојан пад фертилитета.
Недавно објављен теоријски преглед који су урадиле Лаура Гилет и Енико Кубинуи са Универзитета „Етвеш Лоранд“ у Мађарској испитује културне разлоге који стоје иза овог тренда и шта он значи за појам породице у будућности, пише Сајенс алерт.
Пси су дуго били наши драгоцени сапутници. Хиљадама година, могуће у више наврата, људске заједнице и групе дивљих паса удруживале су се, формирајући везу која је само јачала кроз генерације.
Некада је овај однос можда био претежно утилитаран, заснован на међусобно корисним понашањима која су обезбеђивала предност у лову и заштити.
Данас људи не купују пса да би им проњушкао најбољу кафу с млеком и данско пециво у локалном кафићу.
Иако несумњиво има власника паса који не праве велику разлику, истраживачи тврде да је то генерално изузетак, а не правило.
„Желели бисмо да истакнемо да, супротно увреженом мишљењу, само мањина власника паса заправо третира своје љубимце као људску децу. У већини случајева, 'родитељи паса' бирају псе управо зато што нису као деца и признају њихове потребе специфичне за врсту“, каже Кубинyи.
Након свеобухватног прегледа литературе на ову тему, Гилет и Кубинyи тврде да снажна људска потреба да се воли и пружа подршка није специфична за врсту, као и да пси и бебе нису међусобно искључиви.
Социокултурни притисци који прате рађање деце искључују ту опцију за многе младе одрасле особе, остављајући псећим сапутницима све бенефите у виду времена, новца и мажења.
„Упркос високом степену зависности и везаности паса за њихове неговатеље, у очима многих обавезе које долазе са власништвом над псом остају мање оптерећујуће него родитељство“, каже Гилет.
Када је реч о финансијама, трошкови подизања детета у САД-у непрестано расту последњих година. Једно истраживање процењује да су само у последње две године трошкови порасли за запањујућих 35,7 одсто.
Погледајте и: