Испод корена скривала се мумија дечака стара више од миленијума.
Откривена на дубини од свега 50 центиметара, мумија је припадала дечаку узраста између 10 и 15 година. Био је пажљиво положен у седећем положају, са савијеним рукама и ногама, умотан у покров који је чувао не само тело већ и драгоцене предмете – сушене тикве које су се користиле за складиштење воде и хране, керамичке посуде, тањире и крчаге са мотивима рибара и геометријским орнаментима.
Детаљи који откривају животну причу
Сведочанство једне културе која је, иако без писмености, знала како да изрази естетику свакодневног живота.
Археолози су брзо идентификовали стил и предмете као део културног наслеђа народа Чанкај који је насељавао обалу данашњег Перуа између 11. и 15. века – вековима пре доласка Инка.
Занимљиво је да се ова култура нарочито истицала развојем погребне уметности, а мумификација је била део ритуалног изражавања односа према смрти. У пределима какав је Лима, где пустињски ветрови и топлотни таласи природно дехидрирају тела, мумификација се често дешавала спонтано. Али управо овако пажљиво постављена тела, са рукама преко лица, указују на ритуални аспект – намеру, а не само последицу климе.
Један детаљ посебно је заинтригирао истраживаче: дечакова коса, дуга и тамносмеђа, очувана је упркос вековима. Присуство таквих детаља омогућава савременим антрополозима и генетичарима да истражују и реконструшу аспекте исхране, здравља и чак какав је могао бити положај у заједници, однос према смрти, брига и поштовање које је добијао, што нам може говорити о његовој животној причи и атмосфери у којој је живео.
Откривање ове мумије не представља изузетак, већ потврду правила.
Перу, а посебно Лима, седи на слојевима прошлости. Град лежи на више од 500 археолошких локалитета, укључујући бројне хуаке – како се у језику Кечуа називају света места и гробља. Од 2004. године, само компанија "Калида", која спроводи радове на гасификацији, открила је више од 2.200 археолошких налазишта. У овом систему, где се сваки продор у земљу мора изводити уз надзор археолога, модерна инфраструктура и древна историја коегзистирају – често дословно слој преко слоја.
Врата прошлости
Откриће у дистрикту Пуенте Пједра само је последње у низу значајних налаза у региону. У априлу ове године, на светом локалитету Карал, пронађени су остаци жене племићког порекла, старе чак 5.000 година – и то на месту које је годинама служило као депонија. Само неколико дана касније, у јужном Перуу, истраживачи су наишли на гробницу са остацима двадесетак људи за које се верује да су били жртве битке.
Историја у овој земљи не мирује – она непрестано израња, чак и испод савремених гасовода и асфалтираних путева.
Како објашњава Питер ван Дален, декан Коморе археолога Перуа, већина мумија пронађених на обали Перуа није резултат хемијске обраде, већ природне дехидратације и пажљивог положаја тела. У неким случајевима, међутим, знакови ритуалне припреме указују на софистициране културне праксе, посебно када су тела у седећем положају са рукама које заклањају лице – можда у гесту покорности, или чак припреме за прелазак у свет мртвих.
Ова мумија није само тело у земљи, већ врата у прошлост. Свака тиква, сваки цртеж на керамици, свака нијанса у распореду косе говори о једном детињству у свету без бетона и мобилних мрежа, али са дубоким поштовањем према смрти и животу. И док цевоводи и даље ничу у савременој Лими, сваки копан метар земље може открити тихи, али упорни глас прошлих векова, пренео је "Јаху њуз".
Погледајте и: