Таблица није раније привукла пажњу истраживача највероватније зато што је фрагментисана и није потпуна.
„Око 2400. пре нове ере Сумер је био подељен на политички аутономне градове државе, иако је већ средином 24. века пре нове ере било успешних акција за уједињење у краљевство. Градови-државе су обично имали један урбани центар, као и мања насеља на периферији“, објаснила је др Матушак, пише Физ орг.
Додала је да је сваки град-држава имао једног бога заштитника, са читавом породицом и особљем. У случају Нипура, то је био Енлил. Али градови су имали и храмове посвећене другим божанствима.
Заједничка пракса и систем писања
„Упркос политичкој аутономији, градови-државе су углавном делили сличне политичке и административне праксе, језик, систем писања и систем веровања, са локалним разликама. На пример, постојали би различити дијалекти сумерског, али они се само повремено пробијају кроз стандардну ортографију“, рекла је професорка.
Како је додала, постоје докази о локалним пантеонима, али „велики богови“ поштовани су широм Сумера:
„За таблицу Ни 12501 то значи да вероватно представља нипуритску традицију, али ако је била позната ван Нипура, за шта тренутно немамо доказа, нема разлога да верујемо да би је људи на било који начин оспоравали. Нипур и Адаб су били суседи и њихови пантеони су били међусобно повезани.“
Таблица говори о богу олује Ишкуру, заробљеном у подземном свету (кур). Ишкуров отац Енлил сазвао је скупштину богова, захтевајући неког од других богова да избаве његовог сина. Међутим, једино се Лисац добровољно јавља да иде.
Прича се наставља тако што Лисац успешно улази у кур прихватајући понуђену храну и пиће, али их сакрива у своју посуду уместо да их поједе. Таблица се ту прекида и није познато да ли Лисац успешно завршава свој задатак.
„Главни протагонисти су Енлил, Ишкур и Лисац. Енлил је поглавар сумерског пантеона и често се назива краљем богова, а његово главно светилиште налази се у Нипуру. У ономе што је сачувано од Ни 12501, његова водећа улога се види у чињеници да има ауторитет да сазове скупштину богова“, објашњава др Матушак и додаје:
„У овом фрагменту и неколико других извора, бог олује Ишкур се сматра Енлиловим сином, који је био одговоран за доношење кише. У јужном Ираку нема довољно годишњих падавина за пољопривреду, па су људи морали да копају канале који су се одвајали од две главне реке, Еуфрата и Тигра, како би наводњавали своја поља и воћњаке. Чињеница да су се углавном ослањали на пољопривреду засновану на наводњавању објашњава зашто сумерски бог олује никада није био толико важан као семитски бог олује, који је био поштован у регионима даље на северу и западу, где је била могућа пољопривреда зависна од кише. Фрагмент из Нипура Ни 12501, од кога је сачувано мање од трећине, једина је прича у којој Ишкур има главну улогу.“
Мотиви, богови и лукава лисица
У причи су приметни различити мотиви, укључујући мотив пољопривредног изобиља.
Почетак приче отвара се блиставим водама (рекама и каналима) пуним рибе и разнобојним кравама које припадају Ишкуру. Након што су и Ишкур и његове краве заробљени у куру, чини се да су се деца рађала и да их је кур односио, што вероватно указује на сушу и глад након Ишкуровог нестанка.
Овај мотив пољопривредног изобиља, илузија Ишкурове смрти и његов каснији (вероватно) повратак могли су се односити на једнократни догађај, или бити референца на цикличну природу годишњих доба и повезаних киша.
Слично томе, прича се бави мотивом лукаве лисице, што је до сада најранији доказ ове асоцијације. Као и мотивом беспомоћних богова, које спасава неочекивани херој спреман да уради оно што богови не могу.
Иако је овај специфичан наратив на једној јединој таблици, његови мотиви, елементи и ликови настављају да се појављују у различитим митолошким контекстима током наредних векова. наводи се у студији.
Ни 12501 пружа увид у богат корпус месопотамске митологије, али такође наглашава и сталну потребу за даљим археолошким истраживањима како би се попуниле празнине у нашем разумевању месопотамског погледа на свет и књижевних дела.
Сумерска књижевност представља најстарији познати корпус записане литературе, јер је реч о простору на коме је настао и први систем писања – клинасто писмо. Писана је у 3. и 2. миленијуму пре нове ере, а најчувеније дело свакако је Еп о Гилгамешу.
Погледајте и: