„Оаза мира и тишине“, како чести посетиоци називају ергелу "Љубичево" , основао је кнез Милош Обреновић 1853. и „на пашњацима крај Велике Мораве узгајао најбоље коње, а у сто летним храстовим шумама припремао свиње за Беч и Пешту.“
Боравећи у свом конаку у Пожаревцу, кнез Милош је увидевши плодност житница у долинама Мораве и Млаве, одлучио да управо ту треба основати пољопривредно добро и на њему ергелу коња. Данашње Љубичево било је посед сељака из Пожаревца и околних села. Наредбом кнеза Милоша, поседницима је у замену дата земља у Сопоту, Чачалици и Шумарицама.
Решењем од 20. маја 1866. године тадашњи министар финансија Коста Цукић, по одобрењу кнеза Михајла мења назив државног добра Морава, и од тада се званично назива "Љубичево"
Упоредо са набавком расних коња, радило се и на уређењу, како ергеле тако и њене околине. 1865. године засађено је поред пута, који води од Пожаревца до "Мораве" багрем, дуд, канадска топола и кестен (садницама из дворског парка Топчидер).
Чим је ергела бројношћу грла увећана, приступило се набавци пунокрвних пастува арапске расе тако да је у ергели увек преовлађивала арапска раса и као таква је и типирана и важила као најчистија крвна ергела арапске расе на Балкану.
Ергела је у бурним временима делила судбину народа. Од смене династија, Балканских ратова, Првог и Другог светског рата, до распада Југославије, успони и падови су били саставни део овог државног добра.
Од 1964. године, прве седмице, односно викенда у септембру, Пожаревац и његова околина постају центар коњичког спорта и коњичких вештина. Традиционална туристичко-спортска манифестација „Љубичевске коњичке игре” привуче велики број љубитеља ових племенитих животиња.
Објектив фоторепортера Спутњика је у једном тренутку постао предмет "истраживања" ждребета које се са мамом налазило у падоку. (Падок је ограђени простор на отвореном, која се обично користи за чување животиња, као што су коњи или говеда)