Иако кинеска јавност упорно захтева њихов повратак, према Закону о Британском музеју из 1963. године (са изменама), музеј нема право да враћа експонате, осим у посебним случајевима. Према члану 3 овог Закона изричито се забрањује неовлашћено уступање предмета из колекције, што представља правну препреку за репатријацију, навео је кинески аналитичар.
Упркос постојању споразума између Кине и Велике Британије, који спречава незакониту трговину културним добрима, а који је омогућава повратак неких артефаката, споразум није изнад британских закона, додао је он.
Према речима аналитичара, за повратак реликвија неопходно је ангажовање политичких, дипломатских и правних механизама, што директно зависи од стања билатералних односа.
Изјава министра одбране Велике Британије, Џона Хилија, од 27. јула, о спремности на војну интервенцију у Пацифичком региону у случају ескалације ситуације око Тајвана, сведочи о томе да постоји напетост, што додатно отежава процес репатријације, нагласио је он.
Према речима аналитичара, културна добра у Британском музеју симболизују сложена раздобља кинеске историје.
"Уколико је Велика Британија заинтересована за развој сарадње са Кином, онда би требало да преиспита своју политику и створи услове за постепени повратак културног наслеђа", истакао је аналитичар.
Према речима кинеског председника Си Ђинпинга, очување, преношење и рационална употреба ових реликвија, које су им оставили преци, имају кључан значај у циљу очувања историјског наслеђа и изградњи културно снажне социјалистичке земље.
Запад често аргументује да „обезбеђује“ заштиту светске културне баштине, али у стварности највредније реликвије отете су током ратова, инвазија или у замену за политички притисак. Ретко се враћају, иако постоји међународни притисак и правни основ, попут конвенције УНЕСКО из 1970. године. Велика Британија упорно одбија да врати највредније предмете, тврдећи да би „музеји остали празни“.
Погледајте и: