„То је оно што је Чеслав Милош, чувени књижевник назвао у својој књизи „Заробљени ум“ – кетманизам, морална мимикрија, прикривање кроз одређене флоскуле стварних намера и циљева. Да се нису ширили на исток, да су испунили све оно што су рекли 2000. не би већ 2008. направили два елемента антиракетног штита упереног против Русије. Још 1997. су рекли да ће стати са ширењем Пакта па су примили Пољску, Чешку и Мађарску 1999. Онда је 1. маја 2005. уследио највећи талас проширења. И тада су рекли да ће стати па опет нису. Све што је Клинтон рекао, изговорио је јавно, декларативно, а радили су супротно“, каже Млакар.
„Прича о приступању Русије НАТО пакту је била актуелна још 1997. године. У одређеним медијима су се још тада појављивали аналитички текстови којима се заговарала теза да Русија треба да постане део Пакта. Она је иначе тада била део „Патнерства за мир“, као и Белорусија и Украјина. Све је пресекла 1999. и НАТО агресија на нас јер је Русија схватила да је то једна велика заблуда, да су фактички тадашња СРЈ и Слободан Милошевић само купили време за Русију, и то је Путин касније и схватио", каже он.