Сада се тачно види да је сарајевска политичка чаршија везана за америчку дубоку државу против које се бори Трамп, каже за Спутњик политиколог Александар Павић.
„Сада више нема аутоматизма, у смислу да шта год Американци да кажу, на сваки миг да се Сарајево построји. Сада имамо супротну ситуацију и по томе се види колике су промене настале после Трамповог избора“, наводи он.
До овог обрта дошло је, према објашњењу нашег саговорника, зато што је Доналд Трамп истински противник либералне глобалистичке државе, а БиХ је једна од њених најважнијих тековина. Све сарајевске политичке структуре су у последњих тридесетпет година – од Алије Изетбеговића па надаље – креатуре дубоке државе.
Репови дубоке државе против Трампа
Денис Бећировић и Жељко Комшић, двојица чланова Председништва БиХ који су гласали против предлога Жељке Цвијановић да БиХ номинује Доналда Трампа за Нобелову награду за мир су репови који су остали.
„Они никако не могу да буду наклоњени Трампу зато што је он потпуно супротна прича. Они се сада ослањају на Брисел и Лондон где се преселило тежиште дубоке државе која је и креирала садашњу Босну“, истиче Павић.
Говорећи о променама америчке политике, Павић наводи да се ради о променама у геополитичким и идеолошком односу према нашем региону.
„Трампова администрација не осећа ону повезаност са дејтонском Босном, као претходне администрације, од Клинтонове па надаље. И ови у Сарајеву то осећају. Њих и овакву Босну, накарадну, франкенштајнску, у животу може да држе само Брисел, Париз, Лондон, Берлин, а Вашингтон не. Вашингтон уопште није везан за њу, он жели да се договори са Русима, Вашингтон је више непријатељски настројен према ЕУ и то се сада рефлектује према предлогу за Нобелову награду“, констатује он.
Бошњаци на историјској странпутици
Са Павићевим мишљењем сагласан је и новинар и колумниста Небојша Малић: ситуација се обрнула и Срби сада призивају ангажман Америке у БиХ, наводи Малић, зато што би тренутна администрација у Белој кући требало да има више симпатија јер је прогон Милорада Додика веома сличан прогону који су Демократе вршиле над Доналдом Трампом:
„И америчка званична политичка позиција у Европи и свету је да се политичко ратовање против страначких непријатеља не сме користити у демократији. Међутим, ЕУ и њен неименовани, случајни туриста који се представља као високи представник у БиХ то игноришу и мисле да могу све по старом“.
Са друге стране, политичке елите из Федерације БиХ имају дугу историју најжешћих и најбезобзирнијих напада на Американце који се нису држали званичне линије подршке бошњачкој политичкој елити. У том смислу није необично што Бећировић и Комшић не подржавају иницијативу да Трамп буде номинован за Нобелову награду за мир – садашњи амерички председник није поклоник исламско-бошњачког унитаризма, додаје Малић.
„То је сад нешто са чиме Бошњаци морају да се разрачунају јер их то држи заробљене на странпутици историје. И то је њихов проблем, а посредно је проблем Срба и Хрвата који су присиљени да у том контексту постоје у неодрживом аранжману“, истиче он.
Ситни пасјалуци сарајевске чаршије
Вест да су Денис Бећировић и Жељко Комшић одбили да на дневни ред Председништва БиХ ставе иницијативу о номинацији Доналда Трампа за Нобелову награду за мир може да зазвучи банално, али она одсликава односе у БиХ. Овај предлог није прошао гласање зато што је стигао из Републике Српске и тако је са предлозима представника српског народа.
Бећировићев и Комшићев чин Малић назива „ситним пасјалуком“, чин који не одражава истинске интересе БиХ, већ секташке аутономизме.
„Тај чин тог ситног пасјалука илуструје чињеницу да Босна није ни држава, него су у питању некакви разједињени дејтонски ентитети који не могу ни да живе једни до других, а камо ли заједно“, категоричан је он.
Срби морају да не буду у праву
Бошњачкој политичкој елити небитно је какав је предлог, него ко га је предложио, каже Малић – чињеница да је предлог дошао од представника српског народа у Председништву, Жељке Цвијановић била је црвена крпа за Комшића и Бећировића. Да је из Републике Српске дошла иницијатива да се за Нобелову награду номинује било ко, они би гласали на исти начин.
„То више нема никакве везе ни са каквом позитивном, него са негативном идеологијом. Срби морају да не буду у праву“, каже наш саговорник.
Према Малићевим речима, предлог да се Трамп номинује за Нобелову награду за мир је контроверзан – амерички председник још није постигао циљ који је зацртао још током предизборне кампање – брзо мировно решење украјинског питања. Међутим, постигао је неколико споразума о примирју широм света, што га препоручује за Нобелову награду више него Барака Обаму, који је награду добио само зато што је изабран за америчког председника и својим каснијим потезима ју је компромитовао.
Трампова администрација рехабилитовала Србе
Оно што бошњачкој елити највише смета је то што су су Американци, током обележавања тридесетогодишњице дејтонског договора јасно рекли да се више неће мешати у унутрашње односе у БиХ, подсећа Павић.
Тада је заменик америчког државног секретара Кристофер Ландау нагласио да је америчка дипломатија ту да помогне, али не и да се меша. Након скупа, Жељка Цвијановић срела се са америчким секретаром за трговину Хауардом Латником.
„То је била јако велика и значајна симболика јер је то био знак да Срби више нису ван закона што се тиче Беле куће и да су практично рехабилитовани, и то Сарајево доводи до беснила“, објашњава Павић.
Такође, на затвореној седници Савета безбедности УН посвећеној ситуацији у БиХ амерички представник био је строго неутралан, што је, према Павићевим речима, запањујуће. Био је то својеврстан велеобрт у односу САД према БиХ.
„То се није дешавало у претходних тридесетпет година. Увек су заузимали страну Сарајева. Овог пута су били неутрални и то Сарајево сматра као да су прешли на српску страну“, закључује Павић.