Упоређивања ради, већина других врста лептира има 31 или 32 пара, док људи имају 23 пара у једру сваке ћелије. Иако неке биљке, попут папрати Ophioglossum reticulatum са 720 хромозома, надмашују атласског плавог лептира, могу имати и до десет комплета ДНК, док овај лептир, као и људи, има само два.
„Када смо кренули да проучавамо еволуцију лептира, знали смо да морамо да секвенцирамо најекстремнијег и донекле мистериозног, атласског плавог лептира“, рекла је прва ауторка студије, Шарлот Рајт, еволуциони биолог са британског Института Велком Сангер, а преноси „Сајнс алерт“
Атласски мољац представља екстремни случај еволуције хромозома који научници желе детаљније да проуче. Носиоци гена у свакој ћелији су изузетно мали, чак и по стандардима лептира. Рајт и њене колеге сумњају да су током релативно кратког периода од три милиона година, неполни хромозоми мољца (аутозоми) постали дубоко фрагментирани. Они верују да се кроз стотине „цепања“ оригиналних 24 предачких хромозома, број умножио на данашњих 229. Прекиди су се најчешће дешавали на местима где је ДНК била мање чврсто увијена и стога подложнија ломљењу.
Од лептира до лечења рака
Такве драстичне промене у хромозомима се генерално сматрају штетним за живот, али атласски мољац је успешно преживео милионима година. Занимљиво је да су се његови полни хромозоми у великој мери одупирали фрагментацији, што указује на извесна еволутивна ограничења.
„Преуређења хромозома су примећена код других врста лептира, али не на овом нивоу, што указује да постоје важни разлози за овај процес које сада можемо почети да истражујемо“, рекао је еволуциони биолог Роџер Вила из Института за еволуциону биологију у Шпанији, који је водио тим који је сакупљао дивље примерке.
Геномски научник Марк Блакстер из Института Велком Сангер додаје да би откриће могло имати ширу примену.
„Преуређења хромозома се такође примећују у људским ћелијама рака, а разумевање овог процеса код мољца Атлас могло би помоћи у проналажењу начина да се он ограничи или заустави у ћелијама рака у будућности.“