Имала је Звезда предност голом Младеновића, да би „летећи магарци“ кренули свим силама у јуриш по изједначење, а у тој намери осујетио их је син Ђоке „бомбе“ – Дејан Миловановић.
Ивер не пада далеко од кладе, тако је било и у случају Декија Миловановића, који је од чувеног оца наследио разоран ударац!
Севнула је тада десница Звездиног аса са готово 30 метара, а Кристијану Лупателију преостало је само да извади лопту из мреже. Играо се 86. минуту, а Деки је свега седам минута пре тога заменио Марјана Марковића.
Звезда је тада извојевала велику победу резултатом 2:0, за пласман у друго коло Купа УЕФА, а Европа и свет се уверили у разоран ударац, лидерство и величину Дејана Миловановића.
Уследио је трк ка навијачима Звезде, тик уз њега са капитенском траком био је Ненад Лалатовић.
А, као да је јуче био тај 3. октобар 2002. године. Када је Звезда са Дишљенковићем и Ранђеловићем међу стативама, те кумовима у последњој линији Видићем и Лалатовићем, чувеним Пиксијем Ковачевићем и Дексом Миловановићем „у вези“, Пјановићем и Мрђом харала српским и европским теренима.
Миловановић је био „срце и душа“ те Звезде. Прошао је све млађе категорије славног клуба са Маракане.
Током два мандата у црвено-белом дресу уписао је чак 321 утакмицу и постигао је 40 голова. Три шампионске титуле и четири национална купа освојио.
После Звезде отишао је у француски Ланса, али се вратио у клуб и то у најтежим тренуцима, када су финансије биле јако лоше, а он је својим потезом показао коме је и колико веран. Учинио је све како би Звезду вратио на стазе старе славе.
Уз тај чувени гол Кјеву, ту „бомбу“ која је разнела „летеће магарце“, Миловановић је постигао подједнако ефектан погодак и у 132. вечитом дербију. Директно из слободног ударца, силовито у његовом стилу, од пречку у мрежу.
То је био Дејан Миловановић, „срце и душа“ те чувене и непоновљиве „генерације 84“, чији су део били и Душан Баста, Бошко Јанковић.