Ови процеси одражавају оно што се десило пре више милиона година у Медитерану, остављајући дебеле слане слојеве закопане и данас.
Мртво море је стицај изванредних услова: најнижа тачка на површини Земље, са једним од највиших салинитета на свету. Висока концентрација соли даје високу густину, а статус тог воденог тела као најдубљег хиперсланог језера узрокује занимљиве и често са температуром повезане феномене испод површине воде који нису сасвим откривени, пише "Сајенс дејли"..
Скретање реке Јордан
Једна од најинтересантнијих одлика Мртвог мора се још открива – слани џинови, наслаге соли великих размера.
„Ови огромни седименти у Земљиној кори могу имати много километара хоризонтално и могу бити дебели више од километра у вертикалном правцу“, кажу истраживачи са Калифорнијског универзитета у Санта Барбари. „Како су настали? Мртво море је једино место на свету где данас можемо да истражујемо механизам тих феномена“.
Заиста, иако постоје друга водена тела на свету са масивним формацијама соли, као што су Медитеранско и Црвено море, само у Мртвом мору се могу наћи у настајању, што омогућава истраживачима да испитају физичке процесе одговорне за њихову еволуцију, а нарочито временске и просторне варијације њихове дебљине.
Научници са Калифорнијског универзитета у Санта Барбари и из Геолошког завода Израела баве се процесима динамике флуида и транспорта седимената. На те процесе утиче неколико фактора, укључујући статус Мртвог мора као сланог „терминалног језера“ – језера без одлива – што оставља испаравање као главни начин на који вода напушта језеро, које се смањује миленијумима и оставља наслаге соли док се то дешава.
У новије време, преграђивање реке Јордан, која се улива у језеро, убрзало је опадање нивоа језера, отприлике један метар годишње.
Температуре дуж воденог стуба такође имају улогу у динамици у основи сланих џинова и других формација као што су слане куполе и димњаци. Некад „меромиктичко“ (стабилно стратификовано) језеро – Мртво море је имало слојеве тако да мање густа топлија вода на површини прекрива сланији, хладнији слој у дубини током целе године.
„Тако је било чак и током зиме кад се ствари охладе – горњи слој је и даље био мање густ него доњи слој. Стога је резултат била стратификација соли“, кажу истраживачи.
То се променило почетком 1980-их захваљујући делимичном скретању реке Јордан, што је узроковало да евапорација надмаши стопу дотока свеже воде. Тада је површински салинитет достигао нивое присутне у дубини, омогућавајући мешање два слоја и транзицију језера од меромиктичког ка холомиктичком (језеро које доживљава годишње обрте у воденом стубу). Мртво море наставља са стратификацијом, али само током осам топлијих месеци у години).
Године 2019, истраживачи су идентификовали прилично специфичан процес који се дешава у језеру током лета: халитску кристалну преципитацију или „снег“ који је био типичнији за хладнију сезону. Халит (камена со) испада кад концентрација соли премаши количину коју вода може да раствори и зато су дубљи, хладнији, гушћи услови доњег слоја највероватније место да се то деси, у хладнијим месецима.
Утицај зимске и летње сезоне
Међутим, осмотрено је да током лета, кад евапорација повећава салинитет горњег слоја, соли ипак настављају да се растварају у том слоју због његове топлије температуре. Ово доводи до стања званог „двострука дифузија“ на споју између два слоја, где се делови сланије топлије воде горњег слоја хладе и тону, док се делови ниже, хладније, релативно мање густе воде загревају и издижу. Док се горњи, гушћи слој хлади, соли се издвајају, стварајући ефекат „сланог снега“.
Комбинација испаравања, флуктуација температуре и промена густине широм воденог стуба, поред других фактора међу којима су интерне струје и површински таласи, стварају наслаге соли разних облика и величина.
Насупрот плићим хиперсланих телима у којима се преципитација и таложење дешавају током суве сезоне, осмотрено је да су у Мртвом мору ови процеси најинтензивнији током зимских месеци. „Снежна“ сезона током читаве године у дубини објашњава настанак сланих џинова, који постоје у другим сланим телима попут Медитеранског мора, које се једном осушило пре око 5,96 до 5,33 милиона година.
„Увек је постојао неки доток из Северног Атлантика у Медитеран кроз Гибралтарски мореуз. Међутим, кад је тектонско кретање затворило мореуз, није било дотока воде. Ниво мора је опао 3-5 километара због испаравања, стварајући исте услове који сад постоје у Мртвом мору и најдебљу слану кору која је и даље закопана испод дубоких делова Медитерана“, кажу истраживачи.
Неколико милиона година касније, Гибралтарски мореуз се поново отворио, почео је доток из Северног Атлантика и Медитеран се опет напунио.
У међувремену, флуксеви салинитета и присуство извора на морском дну доприносе формирању других занимљивих структура од соли, попут купола и димњака.
Осим фундаменталног разумевања неких од специјалних процеса евапорације, хиперсланих језера, истраживање повезаних процеса транспорта седимената на настајућим плажама може дати увид у стабилност и ерозију аридних обалских линија испод промене на нивоу мора, као и потенцијал за екстракцију ресурса.
Погледајте и: