Нова анализа мушке лобање, која је објављена у часопису Сајенс, сугерише да су се модерни људи одвојили од неандерталаца и других архаичних људи пре више од милион година.
Налази доводе у питање уобичајени датум од пре 500.000 до 700.000 година, што је представљало временску линију када се веровало да је живео овај последњи заједнички предак.
То је велика промена. Говоримо о нечему што је можда двоструко веће за разилажење тих група, рекао је Крис Стрингер, палеоантрополог у Природњачком музеју у Лондону, који је и коаутор студије.
Испитивана лобања, која је названа ,,Јунсијан 2'' једна је од неколико ископаних 1990. године на археолошком локалитету дуж обале реке Хан, притоке Јангцекјанга, у централној Кини.
Неко време, палеонтолози су спекулисали да лобање припадају једној од најранијих линија на стаблу људске еволуције - Хомо еректусу, али је палеоантрополог Сиђун Ни, који је пре неколико година почео да испитује ,,Јунсијан 2'' проценио да је лобања превелика за тај период.
Када сам први пут имао прилику да држим примерак, одједном сам схватио да је толико велики", рекао је Ни, истраживач Кинеске академије наука.
Ни, Стрингер и њихове колеге су мукотрпно састављали разбијене делове лобање попут слагалице, барем дигитално, након што су фосилу урадили ЦТ скенирање и реконструисали лобању у компјутерском програму.
Да би попунили недостајуће делове, истраживачи су укључили неке анатомске елементе из прве лобање, назване ,,Јунсијан 1''.
Палеоантрополог у Америчком музеју природне историје у Њујорку Ерик Делсон, назвао је реконструкцију лобање ,,фантастичном'', посебно када се ,,упореди са спљоштеном палачинком каква је била пре''.
Дигитално рестаурирана лобања открила је мешавину примитивних и модерних особина.
Лобања је ниска и дугачка, попут најстаријих чланова рода Хомо, али мозак који је садржала морао је бити велики, као код модерних људи.
С обзиром на то да је место где су лобање ископане старо око милион година, тим је користио тај датум као референтну тачку за преобликовање дрвета живота које описује људску еволуцију.
Закључили су да се древна група људи, позната као ,,лонги клада'' и ,,денисовска клада'' одвојила од лозе модерних људи пре око 1,32 милиона година, док су се неандерталци одвојили пре 1,38 милиона година.
Сванте Пабо, генетичар у Институту за еволуциону антропологију Макс Планк, који је добио Нобелову награду за откриће сексуалног мешања између древних људских врста, рекао је да ће само проналажење ДНК, или можда протеина, разјаснити однос лобање са остатком човечанства.
Пабо је додао да нема ,,довољно информација из морфологије ових узорака да би се са сигурношћу утврдило како су међусобно повезани, а камоли датирале разлике између њих''.
Стрингер и Ни су рекли да је лобања престара да би задржала тестирање ДНК, наводећи да је, без више фосила, немогуће знати да ли је њихова реконструкција лобање била савршена.
Они су изразили наду да ће трећа лобања, пронађена 2022. године на истом локалитету, објаснити више.
Неки истраживачи могу бити скептични према овим релативно дубоким датумима разлике. Али ако је Јунсиан заиста рани члан лонги-денисованске кладе, то нужно помера минималну старост те кладе на најмање милион година, закључио је Стрингер.
Погледајте и: