У близини једног од најзначајнијих српских светилишта, Царске лавре у којој почивају мошти владара са којим је почела слава нашег народа налази се још једна задужбина Немањића- Доња и Горња испосница. Две "куће тишине", смештене високо у брдима званим Немањина кула, на обронцима планине Чемерно, народ назива једним именом - Пештера
На осмом километру од манастира Студенице, са леве стране се одваја пут који води до Испосница. До Савине "куће тишине" стиже се стазом која води кроз густу шуму, у којој је дрвеће поштеђено секире, и где је, по предању према правилима Светог Саве, забрањено јести месо.
Након једночасовног хода, шума као да се разгрће, отварајући видик ка малој долини изнад које се на косини угнездила Доња испосница. У овој једноставној кући, љубазно ће вас дочекати отац Августин, један од монаха из братства Студенице
Попут многих српских светиња које су делиле судбину народа, тако су и студенички монаси били принуђени да се склањају од турског зулума. Према предању, у Испосници је чувано много старих драгоцених рукописа, али их је почетком 19. века, бежећи од Турака калуђер Нићифор (негде се наводи Софроније) спалио, бојећи се да не падну неверницима у руке
Чим се прође кроз капију, отвара се поглед на неземаљску лепоту Горње испоснице, која, попут птичјег гнезда приљубљеног уз стрму литицу, дуже од осам векова сведочи о подвижничком животу нашег највећег светитеља. По народном предању подигао ју је Свети Сава да би у њој, далеко од света и ближе Богу, тиховао и писао Студенички типик и Житије Светог Симеона Немање.
Средњовековни записи откривају да је српски светитељ у овим врлетима установио читаву преписивачку школу из које су потекле књиге исписане српским језиком и ћирилицом да пруже народу највеће благо – писменост.
Због неприступачног предела у коме је направљена, небу под облацима, Горњу Савину испосницу називају другим Острогом а многи је упоређују са грчим Метеорима. Али је ово гнездо православља, и од Метеора и од Острога, неколико векова старије
Горња испосница представља пећински комплекс, проширен дубљењем стене, а затим озидан каменом. До улаза у пећину у којој се према предању може видети удубљење у стени где је Свети Сава спавао, води дрвени наткривени мост. У давна времена, мост је имао улогу да рушењем спречи улазак непријатеља у испосницу
Испод Испоснице, такође уз стену прилепљена, налази се Савина пећина. У њој је Савино буре(каца) -извор чисте и свеже воде заштићен зидом са прозорчићем, кроз који ходочасници дугом кутлачом захватају воду
Верује се да вода има лековиту моћ. Према причама мештана, раније су људи долазили из удаљених села да би се умили водом са извора. Дешава се да услед суше извор пресуши, а у народу постоји веровање да је разлог пресушивања то, што је на извор долазио неко грешан да се умије
У оквиру испосничког коплекса је и мала црквица Светога Ђорђа, скромних димензија, зидана ломљеним каменом са делимично очуваним живописом кога је насликао зограф Георгије Митрофановић, хиландарски монах.
На Цркву Светог Георгија победоноца 1988. године пао је одваљени комад стене. Приликом обнове пронађено је још фрагмената живописа зографа Георгија. Унутар саме цркве уз јужни део зида налази се зидана гробница која је празна. Немогуће је утврдити коме је гробница припадала.
За ралику од Доње испоснице, у савиној „кући тишине“ не живи нико од студеничких монаха. Последњи стални житељ испоснице био је јеромонах Гаврило који је у осами и тишини испоснице провео пуне четрдесет три године до своје трагичне смрти у пожару, који је децембра 1981. године захватио испосницу.