Сателитски снимци открили древне ловачке замке коришћене од 6000. године пре нове ере до 18. века

Ново истраживање андског пејзажа и људи који су тамо живели идентификовало је 76 камених чакуа, замки дугачких стотинама метара и коришћених за хватање викуње, дивљег сродника алпаке, пише Пхyс.орг.

Сличне структуре пронађене су у другим сушним регионима света, укључујући Блиски исток, али ово је први пут да је таква концентрација откривена на овом подручју, што поставља могућност да оне претходе замкама које су користиле Инке.

Да ли НАСА губи свемирску трку?

Студија, објављена у журналу Antiquity, такође је пронашла доказе о насељима и испоставама на подручју познатом као Западне долине, утврђујући велику вероватноћу да је то био дом сакупљача много векова након што се веровало да су људи усвојили уређеније пољопривредне друштвене системе.

Др Адријан Ојанедер са Универзитета у Ексетеру каће да је дуго је постојало неслагање између онога што су археолошки и етноисторијски извори говорили о животу у Западним долинама северног Чилеа током колонијалног периода

С једне стране, археолошка истраживања су указивала на постепено опадање ловачких и сакупљачких активности од 2000. пре нове ере, са увођењем припитомљених животиња и биљака. Али, историјски извори, попут шпанских пореских записа од 16. до 19. века, помињу ,,уру'' или ,,уро'', што је био генерички термин за популације сакупљача које су биле од малог економског интереса за колонизаторе додаје он.

Користећи јавно доступне сателитске податке, др Ојанедер је испитао подручје од 4.600 квадратних километара слива реке Камаронес, фокусирајући се на планинска подручја која су до сада остала мало проучена.

Истраживање 76 чакуа

Током четири месеца, идентификовао је огроман број нових локација од археолошког интереса.

Међу локацијама је било 76 чакуа, при чему је велика већина била у облику слова ,,V'', формирана од две ,,антене'' изграђене од сувих зидова, високих око 1,5 метара и просечне дужине 150 метара. Оне су се сужавале ка ограђеном простору од око 95 квадратних метара, који би био ископан или успостављен до дубине од око два метра, довољно да зароби све животиње које су ловци у њега истерали.

Сви чакуи били су смештени на стрмим падинама, усмерени низбрдо, а неке су користиле природне топографске карактеристике за стварање једне од антена. Такође су биле на надморској висини унутар уобичајеног распона викуња.

Моја реакција када сам видео први чаку била је да је проверим двапут, па чак и трипут. У почетку сам мислио да је то јединствена појава, али како сам напредовао са својим истраживањем, схватио сам да су свуда у висоравнима и у количини која никада раније није забележена у Андима. А онда када сам почео да читам радове и књиге о тој теми, посебно радове Терезе Буисе-Касањ и Оливије Харис, било је референци на чокеле, специјализоване групе ловаца на вицуње, и речи које се специфично односе на људе који лове помоћу чакуа, рекао је др Ојанедер.

Он је идентификовао скоро 800 малих насеља, у распону од појединачних зграда не већих од квадратног метра до група од девет или више структура.

Оно што откривамо је да је овај простор насељавао низ људских група од 6000. године пре нове ере до 18. века. Ове групе су се стратешки кретале кроз висоравни, првенствено везане за ловне ресурсе, посебно викуње, рекао је др Ојанедер.

Докази указују на преклапање начина живота, комбинујући лов и сакупљање са агропасторалним праксама, и мрежу краткорочних сезонских насеља и испостава које су помагале људима да се крећу по суровом и тешком терену.

Погледајте и: