Могу да се склапају и расклапају за неколико секунди, што их чини једним од најдинамичнијих материјала икада развијених на тако малој скали, пише „Еурек Алерт“.
Инспирација у природи
ДНК сваког цвета делује као сићушни компјутерски програм, говорећи му како да се креће и реагује на свет око себе. Када се окружење промени, када киселост порасте или опадне, цвет може да се отвори, затвори или покрене хемијску реакцију.
То значи да би ови роботи базирани на ДНК једног дана могли сами да обављају задатке, од испоруке лекова до спречавања загађења.
„Људи би волели да имају паметне капсуле које би аутоматски активирале лек када открију болест и зауставиле се када се излечи. У принципу, то би било могуће са нашим материјалима који мењају облик. У будућности би се цветови који мењају облик, а који се могу прогутати или убацити у тело, могли дизајнирати за испоруку циљане дозе лекова, обављање биопсије или уклањање крвног угрушка“, рекла је др Ронит Фриман, директора Лабораторије Фриман на Универзитету Северне Каролине и једна од ауторки рада објављеног у „Nature Nanotechnology“.
Идеја је инспирисана природним процесима као што су отварање латица цвећа, пулсирање корала и формирање ткива у живим организмима. Истраживачи су желели да имитирају ова сложена понашања у вештачким материјалима, што је изазов који је дуго мучио научнике који раде на микроскопским скалама.
Примена у будућности
„Инспирацију црпимо из природних дизајна, попут расцветалих цветова или растућег ткива, и преводимо их у технологију која би једног дана могла сама да мисли, креће се и прилагођава“, рекла је Фриманова.
Кључ њиховог успеха је начин на који је ДНК распоређена унутар кристала у облику цвета. Када окружење постане киселије, делови ДНК се чврсто савијају, што проузрокује затварање цвета. Када се услови врате у нормалу, ДНК се опушта и латице се поново отварају. Ово једноставно, али моћно кретање може се користити за контролу хемијских реакција, преношење и ослобађање молекула или интеракцију са ћелијама и ткивима.
Иако је технологија још у раној фази тестирања, тим предвиђа узбудљиве будуће примене. Једног дана, ови цветови од ДНК могли би се убризгати у тело, где би путовали до тумора. Када би тамо стигли, киселост тумора би могла да изазове затварање латица, ослобађање лека или узимање малог узорка ткива. Када се тумор повуче, цветови би се поново отворили и деактивирали, спремни да поново реагују ако се болест врати.
Осим медицине, ови паметни материјали могли би се користити за чишћење након еколошких катастрофа, ослобађање средстава за чишћење у загађену воду, а затим безопасно растварање када је посао завршен. Могли би чак да складиште огромне количине дигиталних информација, до два билиона гигабајта у само једној кашичици, нудећи зеленији и ефикаснији начин за складиштење, читање и писање података у будућности.
Погледајте и: