Док компаније профитирају, стручњаци упозоравају да је цена коју плаћају деца и родитељи у времену у коме тржиште обликује свет најмлађих - много више од финансијске категорије.
Гошће подкаста “Породично…са Сандром Черин”, доктори педагошких наука Милијана Лазаревић из Високе школе за васпитаче у Вршцу и Марија Маловић са Педагошког факултета у Јагодини, слажу се да је 21. век - век детета као потрошача, али и да тема комерцијализације детињства и тога у којој мери нам децу васпитава тржиште, а у којој мери то чинимо ми, није довољно заступљена.
Како тржиште обликује свет најмлађих
“Комерцијализовано детињство одређује то да је тржиште преузело улогу у његовом обликовању. Тржиште нам заправо диктира вредности, па и даље од тога - диктира нам питање идентитета, онога са чиме се идентификујемо, којој групи припадамо, које брендове волимо и тако даље. Зашто је и како тржиште, условно речено, ухватило децу и родитеље као своју мету? Тако што је препозната снага детета као потрошача јер дете није, попут одраслих, само потрошач који у тренутку купује оно што жели. Дете је такође утицајни потрошач јер - утиче на родитеље”, каже педагог Марија Маловић.
Дете, појашњава педагог, не троши свој новац већ ће оним што жели, условно речено, емоционално уценити родитеље, а они ће онда дати све што имају да испуне такве очекивања.
“И не само то, деца су потрошачи будућности јер ако сада креирамо генерације које су још на раном узрасту навикле да се срећа купује, да ми је дан испуњен само када нешто купим, да се идентификујем са брендом, онда имамо једно потрошачко друштво пар екселанс. Нико није више имун. И отуд толико снажан тренд комерцијализације детињства, отуд толики, условно речено, атак и на децу и на родитеље” истиче Марија Маловић.
Алгоритам те одмах препозна
Дете је потрошач и пре него што се роди, будући да маме већ у трудноћи бивају засипане порукама шта могу очекивати кад стигне дете и шта им је све потребно, примећује педагог Милијана Лазаревић.
“Продавнице дечије опреме имају читаве спискове тога шта је потребно када стигне беба. Ја сам мама једног тинејџера и девојчице вртићког узраста, разлика између њих је неких шест година и из перспективе промене производе и услуга које су се у том периоду развиле тај списак се разликовао. У међувремену су произвођачи додали неке ствари јер им је пало на памет да би могли слати додатне поруке - од различитих сетова флашица преко различитих облика кадица за купање, до козметике. Значи, комерцијализација детињства не почиње тек када дете постане свесно свог окружења па почне да нам упућује захтеве, нама генерално маркетинг култура шаље поруку чим уђемо у ту категорију родитеља или будућег родитеља - већ си сетован да си погодна циљна група за потрошњу”, напомиње Милијана Лазаревић.
Алгоритам те одмах препозна, слажу се гошће подкаста. Баш као и за путовања или било шта друго - довољан је један “лајк” на друштвеним мрежама или СМС порука коју сте некоме послали а која у себи има кључну реч коју ће алгоритам “ухватити”. Уследиће “бомбардовање” рекламама везаним за ту тему, па у том смислу није изненађење што долази до “импулсивне куповине”, односно трошења новца на производе за које нисмо баш уверени да су нам потребни или да ће нам бити од користи.
“Треба освестити шта нама те поруке, рекламе, заправо раде. Гледано из перспективе родитеља све време те гађају на емоцију, па тако ниси довољно добар родитељ ако немаш то и то, ако ниси направио овакво или онакво окружење, ако ниси свом детету приуштио ово или оно. Они гађају на емоцију и томе се није лако одупрети, говорим из искуства јер иако као педагог знам све, ипак као мама поклекнем на недељном нивоу, да не кажем дневном, јер се борим са истим проблемима са којима се свака друга мама у овој савременој култури бори”, каже Милијана.
Раздвојити жељу од потребе
Импулсивна куповина, слаже се и Марија Маловић, почиње да се буди у раном узрасту и маркетиншки стучњаци то добро знају:
“Када кажем маркетинг, не морају то нужно бити рекламе или изложеност на интернету. Када уђете у продавницу или биоскоп видећете да се све што је за децу налази у нивоу њиховог видног поља. Ви у биоскопу станете у ред да купите карте, а у стакленом делу испод пулта су кокице. У свакој радњи све што је за децу налази се на нижим полицама јер ће дете то видети. Тако се рађа тај импулсивни купац – кроз помисао - мени то треба.”
Ова тема је, примећује, изузетно комплексна, па смо склони томе да се њоме недовољно бавимо.
“Комерцијализација детињства задире у питање вредности па, као и све друге теме које задиру у питање вредности, некако остаје по страни јер смо склони томе да се држимо оних тема које имају лаке рецепте. Ово је једна од оних које га немају, тим пре што се од алгоритма не можете одбранити. Коначно, то и није индивидуална борба. Нико од нас не може индивидуално са тим да изађе на крај. Можда можемо на неким институционалним нивоима, али просто мислим да је развијање свести један значајан корак. Значи, не треба само да игноришемо ову тему зато што је комплексна или зато што ту не можемо ништа да урадимо као појединац. Треба да смо свесни тога шта радимо, да признамо себи да смо део те приче. И да кренемо одатле”, наводи Марија Маловић.
То подизање свести и деловање, слаже се Милијана Лазаревић, креће од самих родитеља, преко струке, до највиших институционалних нивоа једног друштва:
“То укључује да одрасли себи, баш као и деци у складу са њиховим узрастом, постављају питања, јер се критичко мишљење развија од рођења. То је у овом случају преиспитивање - шта ми је заиста потребно. Чак и нама кад смо трудне - шта ми је заиста потребно, шта је моја жеља, а шта ми је наметнуто. И онда како растемо, све смо снажнији и отпорнији. Наравно, утицај друштва, окружења и вршњака је неминован, али мислим да постављање ствари на добрим основама, унутар породице, пуно значи. Када имамо сигурну базу у кући можемо на то да се вратимо и да кажемо – океј, сада ово купујем себи или детету зато што желим, а не зато што ми је потребно. И некада је и то у реду признати себи, али је јако важно да нам буде јасно шта и зашто радимо. Дакле, да родитељи преиспитају шта им је вредност коју желе да пренесу на дете, па да у складу са тим преиспитају и своје поступке.”
Потребно је, додаје гошћа подкаста, и да се стручњаци – васпитачи, наставници, психолози, педагози и други стручњаци који се баве дечијим развојем и учењем, коначно окупе око ове теме како бисмо имали континуирано и смислено деловање да се надомести оно што смо генерацијама пропустили, а то је да, како каже, родитељима њихове васпитне поступке обликују, најпре, друштвене мреже.
“Коначно, сигурна сам и да на ширем друштвеном плану има простора да се делује на ову тему”, закључује Милијана Лазаревић.