Приликом представљања годишњег извештаја Европске комисије о проширењу, шеф дипломатије Европске уније Каја Калас је рекла како би Украјина, Црна Гора, Албанија и Молдавија могле да се придруже унији до 2028. године.
Историчар Александар Раковић каже за Спутњик да је само један критеријум био битан да би се чланство Украјине размотрило, а то је мржња према Русији. Једини параметар по којем је Украјина заиста напредовала је управо тај – русофобија. Јер, стандарди и вредности су бајка без срећног краја. Једноставно, може им се:
Украјина нема никакав напредак. У погледу људских права, то је вероватно земља у којој су она највише угрожена, посебно када је реч о руском становништву. Украјина не испуњава ниједан једини критеријум за улазак у Европску унију, али то, наравно, нема везе, с обзиром на политичке намере које стоје иза таквог предлога а чији је циљ да се заокружи Русија, рекао је Раковић за Спутњик.
Једини услов који Украјина испуњава за чланство у Европској унији је мржња према Русији.
© Sputnik / Максим Богодвид
/ Бугарска и Румунија као пионири
Раковић каже да ипак да унутар ЕУ постоје поједине земље које реално сагледавају читаву ситуацију, те да ће на њихову иницијативу бити стављен вето на пријем Украјине у ЕУ. Иако је први и основни предуслов за пријем мржња према Русији, она сама по себи није више довољна да би се ушло у породицу. Времена су се променила и случај Румуније и Бугарске није исти као и украјински случај.
Контекст јесте сличан, али није уопште исти и не важи више та политика која је важила 1999. године и после. Она више није утврђена као јединствена политика ЕУ, тако да сигурно једна, а можда и две државе чланице не би прихватиле Украјину у унију. Ту најпре мислим на Мађарску. За Словачку нисам сигуран, али за Мађарску јесам. Мађарска је снажнија од Словачке, а има и јаснију политику. Једноставно је време другачије. Временски оквир у којем су Румунија и Бугарска примљене у ЕУ као награду за то што нису дозволиле Русима прелете до Приштине није исти.
Један ниво цинизма Европске уније је да се земљи попут Србије деценијама обећава чланство које, упркос свим уступцима и напретку, никако не стиже, а сасвим други ниво је тако нешто обећавати ратом разореној земљи, истовремено знајући да од тога неће бити ништа. Раковић сумња да су ово само пробни балони и покушаји да се стекне утисак да Украјина ради нешто на том пољу. Ипак, додаје он, нису баш ни сви из ЕУ толико слуђени да не виде да је право питање шта ће на крају уопште остати од Украјине као државе, а не да ли ће постати држава чланица.
Има разумних људи у ЕУ којима је јасно да од тога нема ништа. Бриселски систем није баш до краја устројен као послушнички. Ипак и ту има неких гласова који трезвеније гледају на питање Украјине. У овој ситуацији, тако нешто је сасвим сумануто и ван памети је уопште и разматрати да ли ће Украјина бити примљена у ЕУ.
Каја Калас је рекла како у ЕУ сматрају реалним циљем да се Украјина, Албанија, Црна Гора и Молдавија придруже унији до 2028. године, истичући да управо ове земље чекају најбоље перспективе.
© AP Photo / Omar Havana
Које друге критеријуме Украјина (не)испуњава
Када је реч о слободи медија, наш саговорник каже да се Украјина није баш прославила и да се слободе у извештавању могу мерити само по томе може ли се слободно говорити о кључним питањима, а не о небитним. Та питања су, пре свега, однос према Русији и руском становништву, као и положај Руске православне цркве у Украјини.
Мало је рећи да је запањујуће то што се дешава у Украјини са гажењем руских права, и то над оним народом који је остао на територији коју контролише кијевски режим. Знатан број тих људи је вероватно мобилисан и ратује на страни Украјине, јер нису имали избора. Има примера да Украјина користи своје становништво као живи штит. То чак ни ИСИЛ није радио.
Кад се подвуче линија, јасно је свима да Украјина нит испуњава било који услов, нит постоји реална шанса да буде примљена у ЕУ. Та идеја ће се провлачити као тема о којој ће се дебатовати унутар ЕУ, али без могућности реализације. Тако нешто је једноставно немогуће, па и упркос огромној русофобији, закључује Раковић.
Али, ко ће га знати, њима се, колико видимо – све може.