Истраживач историје Белих Руса на Балкану: Памћење није поклоњење пепелу – већ путоказ у будућност

Када су 1920. године бројни бели Руси, бежећи од грађанског рата у својој земљи, стигли у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, Србија је отворила врата за више од тридесет хиљада избеглица из Русије. Бела Црква је постала једно од њихових најважнијих упоришта, примивиши бројне генерале, кадете, лекаре, професоре и њихове породице.

„Мали град је примио више од три хиљаде наших сународника. То није била спонтана насеобина, овде је пресељен читав део руске интелектуалне и војне елите. Николајевско коњичко училиште, Кримски кадетски корпус, Маријински Донски институт - све те образовне установе из царске Русије наставиле су да живе и раде управо у Белој Цркви. Захваљујући томе, можемо рећи да је на српској земљи у минијатури наставила да постоји Русија онаква каква је била пре револуције“, каже Калињин.

У неколико улица и зграда старе аустроугарске архитектуре оживела је изгубљена империја: официри су учили младе кадете, руске даме су држале музичке и језичке школе, свештеници су отварали парохије, а лекари лечили и Србе и Русе.

„Њихово знање, рад и култура уткали су се у развој ове земље, а многи су овде остали заувек“, истиче Калињин.

Вјачеслав Калињин и његов тим су 2017. године, заједно са локалним истраживачем Владимиром Кастељановом, започели огроман посао – обнову, документовање и идентификацију руских гробова.

„Када смо први пут дошли, било је болно гледати у шта се то место претворило. Од некадашњих више од три стотине руских гробова, читљивих натписа остало је мање од половине. Камен је еродирао, метал зарђао, а време је брисало имена. Ипак, уз помоћ архива из Москве и Београда, успели смо да вратимо из заборава више од шест стотина људи – шест стотина судбина“, наводи Калињин.

Међу њима је било и двадесет генерала, седамдесет пет пуковника, петнаест носилаца ордена Светог Ђорђа – „цвет руске армије“, како их назива Калињин.

„Замислите те људе. Они су преживели револуцију, губитак домовине, изгнанство. И онда су у једном малом граду у Банату поново обукли униформе, не да би ратовали, већ да би подучавали, васпитавали, лечили. Свако њихово име је једна новела, један епилог трагедије која се, ипак, завршила достојанствено“, каже наш саговорник.

Из тог истраживања рођен је тротомни зборник „Руски некропољ у Белој Цркви“, који је Калињин написао заједно са својим сарадником Александром Сусловом. На више од 1.800 страница сабране су фотографије, архивски документи и биографије људи чија су имена први пут објављена после сто година.

„То није само списак покојника, већ и сведочанство да се историја не састоји од догађаја, него од људи. И да чак и када човек нестане, остаје његово дело, његова вера, његово сећање. Ми смо само помоћници у том процесу – ми враћамо глас онима који су га изгубили“, наглашава Калињин.

Током рада на књизи, тим је проучио више од сто хиљада докумената, писама и спискова из архива. Резултат тог подвига није само научна књига, већ и, како каже руски истраживач, оживљена историја братства руског и српског народа.

Према речима Калињина, судбина руске колоније у Белој Цркви није била лака. Други светски рат, затим хладноратовски прекид односа Југославије и Совјетског Савеза, па и бурне деведесете, оставили су ожиљке и на људима, и на њиховим гробовима.

Захваљујући подршци Руског дома у Београду, амбасаде Русије и бројних појединаца из обе земље, некропољ у Белој Цркви данас је поново место сећања и достојанства, а 7. новембра ће се тамо окупити потомци кадета, историчари, представници обе државе.

Калињин прошлост види као живу мрежу која повезује генерације.

„Без корена човек не може ни да расте ни да цветa. Онај ко не памти своју историју, губи и себе. У Русији се каже: ‘Иван који не памти своје порекло’. А ми морамо бити народи који памте“, наглашава Калињин.

Његова мисија не завршава се у Белој Цркви. Истраживања су настављена у Панчеву, Новом Саду и другим градовима где почивају руски емигранти. Истовремено, његов пројекат – књига „Непознате странице руске емиграције на Балкану“ - доноси шире сведочанство о судбинама избеглих Руса у читавом региону.

„Желимо да младим генерацијама покажемо да историја није само о ономе што је било, већ и о ономе што може бити. Наше заједничке победе, наша вера, наша култура – то је темељ на којем се гради будућност“, закључује Калињин.