Одлучио је да се огласи након што је, како каже, добио много порука, а све у вези са одласком са позиције шефа стручног штаба Партизана.
Навео је да је желео да се ствари реше у оквиру клуба, али...
„Имао сам прилику да видим да се сви људи не понашају тако, да се износе ствари које су требало да остану у клубу. Моје обраћање у среду када сам одлучио да узмем одговорност за све што се дешава било такво, саопштење које је било веома кратко, све што сам рекао у том саопштењу стојим и даље иза тога. Оно што се десило после тога је нешто што нисам волео да се догоди“, почео је Обрадовић.
Дотакао се још једном тренутка када је преломио да понуди оставку после пораза од Панатинаикоса.
„Морам да разјасним неке ситуације, у уторак увече сам после утакмице која је била веома тешка за мене разговарао са стручним штабом и рекао да је то мој следећи корак. То је била одлука у коју сам био сигуран да је добра, пре свега за клуб и наставак оно што следи за Партизан. Ту одлуку сам саопштио председнику клуба, разговор је био коректан, он је разумео моје разлоге и рекао је да ме је видео на утакмици и да је схватио да је то једино што могу да урадим у том тренутку. Договорили смо се да ја будем тај који ће да изађе у јавност да то саопштим, а да то не буде клуб. Договор је да се то уради следећи дан. Нажалост, информације као и увек круже, врло је тешко контролисати их. Долази до медија, отишло је у етар да се спремам да поднесем оставку. Решио сам да се огласим истог дана и направио сам то обраћање вама, навијачима Партизана. Звао сам портпарола клуба и да назове председника и да заједно донесемо одлуку да је то то. Били су сагласни са свим што сам написао, једино је клуб, председник клуба тражио да додам у делу где прихватам сву одговорност, да је то неопозива оставка јер ће њему и члановима Управног одбора бити лакше да изађу пред навијаче са тим. Наравно, ја сам се сложио са тим. То је био крај. Нисам више могао, нисам више имао снаге у себи. Дао сам све што сам могао и немојте ми замерити јер знате колико сам себе уносио у ово што највише волим“, рекао је Обрадовић.
Застао је за тренутак, а онда одлучио да се још једном поклони навијачима Партизана и свему што су урадили да он остане.
„Ова моја одлука је веома стресна и вероватно најтеже тренутке у животу проживео када сам се вратио у Београд и када сте ме ви сачекали. Када сам изашао из авиона, када ме девојчица чекала као што ме чекала када излазим пред пуну Арену и емоције које сам у том тренутку доживео је нешто што никада нећу успети да заборавим. Ево и у овом тренутку ми је веома тешко да причам о томе. Мој пријатељ ме је довео у стан, легао сам у стан и неких сат времена гледао у плафон. Нисам желео ничим да изазовем такву реакцију, али ви сте неко ко има право на реакцију, ви сте ти који сте одлучили неке ствари да, условно речено, узмете у своје руке и пробате нешто да промените.“
Наставио је...
„Неке ствари нису биле нормалне у функционисању клуба. Ситуација у којој је клуб радио је да спортски директор Зоран Савић није имао уговор, да смо се на моје инсистирање налазили сваки дан и причали. Био сам не мало изненађен када сам добио информацију да Брендон Дејвис иде из клуба, а да долази Дилан Осетковски, иако сам рекао председнику да то није играч за нас у том тренутку, и било ми је речено да смо га већ потписали. Он није мој потпис, иако је реч о момку који је изузетно вредан, велики професионалац, али чисто да поновим, то није била моја одлука.“
Уследили су детаљи о односу са председником клуба Остојом Мијаиловићем.
„Пар минута после моје оставке председник клуба је изашао и рекао да се слаже, захвалио ми се, ништа спорно… Рекао ми је да обавестио чланове Управног одбора и онда на моје велико изненађење почиње да се догађа на начин на који се догађа. Добио сам поруку од председника клуба да су имали Управни одбор и да су сви одлучили да не прихватају моју одлуку.
Позвао ме је следећи дан да дођем у клуб да поразговарамо о свему, наравно, прихватио сам то. То су људи са којима сам радио, људи који улажу огромну енергију, људи који су са мном и свима вама довели Партизан довде где је. Наравно да сам прихватио, састанак је почео са неколико чланова, петорица са председником. Били су људи који раде у клубу, мени веома драги, отворено смо разговарали, председник је почео са тим да су сви чланови сагласни са тиме да не желе да поднесем оставку, сви присутни у то поновили. Још једном им хвала на свему томе.
У мом обраћању председнику и њима сам рекао да остајем при одлуци, али да ми неке ствари нису јасне. Питао сам председника шта се променило од тренутка када се обратио јавности и захвалио ми се и прихватио моју одлуку. Шта се то променило у 24 сата? Променила се реакција навијача. Неке ствари ми нису биле јасне, без обзира на то моја одлука је била дефинитивна. Ја сам решио и не могу више. То је била одлука око које сам и те како добро размислио и иза које стојим и дан данас.
Ово је прилика да вас замолим за јединство, да будете највећа снага овог клуба, да бодрите тим и помогнете играчима. Ова ситуација није нормална и није добра за Партизан и за ову ситуацију сноси први човек Остоја Мијаиловић. То сам му рекао, које ће наредне кораке да направи то не знам, он одлучује о томе, али знам да су ме многи из Управе звали и да су неки из Скупштине и Управног одбора напустили клуб. То није добро, то су дивни људи који су много дали Партизану.
Апелујем на све да размисле, да буду јединствени и да бодре клуб. Да се направи атмосфера без икаквих инцидената, знате да је мој циљ био да вратим Партизан у Евролигу и успели смо на то. Поносан сам на то. Ове три године су биле мој сан. Дале су ми снагу, ви сте неко ко ме покретао и ко ће ме увек покретати“.
Појаснио је много тога што се дешавало претходног лета.
„Турнеја у Аустралији, клуб је имао потребу са тиме, нисам имао проблем са тиме, подржао сам, али су играчи почели да се повређују, отишли смо на турнеју у Аустралију где смо имали само са једним високом играчем, и тамо сам на терену причао са Остојом и Зораном да ситуација није нормална, да није нормално да Зоран ради без уговора, и да морамо да доведемо високог играча, желели смо да оставимо Ајзеу Мајка, али нисмо успели, јер смо разговарали о „петици“. Довели смо Бруна Фернанда, али да би он дошао, морали смо да отпустимо Френка Ниликину. Одлука која је такође била деликатна, али смо морали да је донесемо. Повредио се потом Карлик Џонс, па Шејк Милтон, два изванредна човека и играча, и играли смо против агресивних тимова у Евролиги практично без плејмејкера.“
Уследио је осврт комуникацију са председником клуба.
„Молио сам га пре пар година, кад су страшни напади били и на нас двојицу и на Партизан, да мора клуб да реагује и има некога који ће да се бави тиме. Да лажи које су изоговрене и о клубу и о нама, подметања, трачеви – да се стане на пут томе. То је важно за нас – али нисам добио подршку и мислим да је то велика грешка. Прелазио сам преко многих ствари, ви сви знате да сам ја неко ко је искључиво посвећен ономе што је мој посао – а то је терен. Нажалост, у Партизану сам имао бреме да мој рад није био само на терену. Морао сам да се бавим и многим другим стварима. Верујте – да сам имо такву ситуацију у неким другим клубовима где сам радио – много раније бих их напустио. Али, нисам могао да напустим овог пута – због Партизана. То је моја највећа љубав, то сам желео да живим. Хвала на клубу што сам ово живео четири и по године, јер је то нешто предивно.“
Потом и на прекид комуникације...
„Кад смо у првом колу гостовали Дубаију и одмах морали да путујемо назад на меч другог кола против Арманија у Београду – тражио сам да се иде чартер летом. Речено ми је да клуб нема новац за чартер – упркос „великом“ буџету. Тражио сам од клуба да на чартеру са навијачима, да постоји 15 места, на којима би играчи могли да легну… нисам успео у томе, па сам питао да узмемо карте бизнис класе за играче. Речено ми је да у том авиону којим летимо не постоји бизнис класа – да бих по уласку у исти видео да постоји. Мене је онда то повукло да на конференцији за штампу после меча са Арманијем причам о томе. Онда је мени председник клуба послао поруку, где су навијачи реаговали – како су реаговали – против њега, где ми је честитао на победи и саркастично се захвалио што сам му пружио подршку.“
Обрадовић је наставио:
„И пред прву следећу утакмицу сам позвао навијаче Партизана на јединство, као и увек. Увек сам и говорио да у нашој „Арени“ не би требало вређати никога – и дан данас то мислим. После те председникове поруке, пет минута је прошло до кад сам га позвао – није се никад јавио, и ми од тада немамо никакав однос. Следећи пут смо разговарали када је наступила криза повреда, па смо заказали састанак у клубу. И то је оно што сам увек радио као тренер Партизана – причамо о свему и договарамо се – и то је била наша једина комуникација.“
Био је и други састанак, додаје трофејни тренер.
„Прошао је на исти начин, а трећи после меча са Фенербахчеом. Тада нас је председник питао због чега тим изгледа како изгледа. Ја сам му објаснио разлоге и рекао да би било веома добро да он позове играче једног по једног и чује и њихово мишљење. Ја, наравно, никад нећу нападати играче – све што сам имао да им кажем, говорио им у лице. Тако и свима – директно, отворено, оно што сам и како сам радио са играчима је између нас и њих.“
Обрадовић је окончао излагање:
„Овај ће клуб да живи и без Жељка Обрадовића и без свих оних који су прошли кроз њега, а знате сви колико легенди је Партизан дао, великих играча, а пре свега људи. Ја сам имао срећу да се поново нађем са генерацијом из 1992. године и не мали број пута сам им захвалио јер су ме они направили. Осам људи је било присутно, и та генерација је оставила највећи траг због резултата, али не смемо да заборавимо ни остале, и сигуран сам да ће поново неко исписивати историју Партизана.“
Обратио се поново и навијачима.
„Понављам – ви сте снага Партизана, и бодрите Партизан како сте и досад. Ја се надам да ово није задњи пут да сам у Партизану. У неким другим околностима, временима, то је нека фраза која се користи, сви се надамо да ће доћи, кад ће доћи…“, закључио је Обрадовић.