Ове конструкције су дуго биле у центру расправа - да ли су то били домови, складишта или ритуални споменици? Ново истраживање нуди нови увид применом напредних техника датирања помоћу радиоактивног угљеника на остатке малих сисара пронађене у истим културним слојевима, пише ,,Phys.org''.
Резултати су запањујући. Највећа грађевина у Межиричу потиче из периода од пре 18.248 до 17.764 године, током најсуровије фазе последњег леденог доба. Још интригантније је то што је период насељености био кратак; вероватно једна или свега неколико посета током више векова. Ово указује на то да су склоништа од костију била практична решења за преживљавање, а не трајна насеља.
Зашто је ово важно? Осим саме довитљивости коришћења костију мамута као грађевинског материјала, ови налази мењају наше разумевање људске отпорности и прилагођавања. Они показују како су заједнице напредовале у екстремним окружењима, претварајући остатке џиновских животиња у заштитну архитектуру.
Како методе датирања постају прецизније, локалитети попут Межирича настављају да доводе у питање наше претпоставке о праисторијском животу.
Они показују да ова друштва нису била статична, већ динамична, сналажљива и дубоко повезана са својим окружењем.
Стдија је објављена на порталу ,,Open Research Europe''.
Погледајте и: