Објављивање нове Стратегије националне безбедности САД у петак изазвало је шок у свим европским престоницама, од Лисабона до Хелсинкија и то само зато што се овај документ од тридесетак страница углавном фокусирао на Западну хемисферу и Индо-пацифички регион (тек након поглавља везаних за њих на ред је дошло поглавље о Европи).
Круговима који су деценијама навикнути на америчку подршку „европском интегративном процесу“, политичку, идеолошку и финансијску, документ је отворио очи: САД више не наступају као подржаваоци бриселског концепта евроинтеграција, већ као неко ко у овој и оваквој Европи препознаје проблем.
„Највећи проблем Европе су активности ЕУ и других транснационалних тела која поткопавају политичку слободу и суверенитет“, јасно и гласно обзнањује Стратегија националне безбедности САД.
Нема даљег ширења НАТО
Оно што је за Трифковића, како каже, посебно занимљиво је чињеница да се у документу каже да је у америчком интересу да се закључи мир између Русије и Украјине, а да се не инсистира на кривици ни једне од страна. При томе се наводи да НАТО не треба да буде организација која се вечито шири, што је, према Трифковићевом тумачењу, индиректна алузија на обећање Џорџа Буша Млађег Украјини и Грузији да ће бити примљене у НАТО.
„И такође, то је такође алузија на сада веома актуелан кључан захтев Русије да у ма какав будући мировни споразум укључи и обавеза Украјине да буде неутрална, односно обавеза западне Алијансе да неће тежити даљем проширењу на исток, укључујући Украјину и Грузију. Дакле, ово су све, рекао бих, елементи који указују на утицај потпредседника Џеј Ди Венса, затим министра одбране Пита Хегсета, а у мањој мери Марка Рубија, који ипак, рекло би се, припада оном старом републиканском естаблишменту, који не зазире, већ подржава идеју глобалне хегемоније“, наводи Трифковић.
Документ је изричит: Америка више неће, попут Атласа, носити на својим леђима проблеме читавог света, што је, тврди Трифковић, кодирана порука да више неће тежити доминацији над комплетним спектром која је била основа глобалне стратегије свих америчких администрација од краја Хладног рата.
Европа да се врати себи
Наговештаје онога што су амерички стратези желели да кажу имали смо још у фебруару, у говору Џеј Ди Венса на Минхенском безбедносном форуму – дакле, још пре десет месеци један високи амерички званичник потресао је (неке и до плача) своје евроентузијастичне домаћине рекавши им да највећи европски проблем нису Русија и Кина, већ да главну претњу представљају аутократе изнутра, који својим грађанима ускраћују демократију и истовремено допуштају промену демографског карактера „Старог континента“, објашњава Трифковић.
„У овом документу имамо даљу елаборацију тог става, при чему имамо чак и врло конкретну илустрацију, рецимо, немачке хипокризије, која производне погоне извози у Кину, где могу да користе јефтине руске енергенте. Али, посредно је занимљиво да се таксативно помиње цивилизацијски и демографски суноврат и опасност да, ако се наставе садашњи трендови, стари европски народи, савезници Америке, више неће бити препознатљиви као такви и да у ситуацији када дође до те демографске промене, више неће моћи, ни у цивлизацијском, ни у војно-техничком смислу бити третирани као природни савезници“, истиче Трифковић.
Овим је извршена јасна алузија на политику „отворених врата“ ЕУ према миграцијама из Африке, Магреба и са Блиског истока, али такође је поменути и ускраћивање демократских права, што се пре свега односи на чињеницу да је ЕУ прерасла у механизам за производњу „дефинисаних исхода“ и тиме за манипулисање политичким процесима, додаје он.
То се, према речима нашег саговорника, најбоље види на примерима искључења Калина Ђорђескуа из изборног процеса у Румунији, манипулисање гласовима дијспоре на изборима у Молдавији, као и искључењу Марин Лепен из политичког живота у Француској.
„Мислим да је ово заиста охрабрујуће за поборнике очувања европског идентитета и повратка на сцену оних политичких снага које овај документ назива ’родољубивим’ или ’патриотским’. Ту, пре свега, мислим на суверенистичке евроскептике, на Алтернативу за Немачку (АфД), која је, као што смо видели још за време Илона Маска, у Белој кући уживала добродошлицу. Оне европске снаге које су свесне да политика Брисела и његових експозитура у Берлину, Паризу и другде, пре свега у земљама Бенелукса и Скандинавије води путем без повратка. Сам документ каже да ће доћи до неповратне промене демографског профила тих земаља“, оцењује Трифковић.
Састављачима документа Европа је и даље итекако у фокусу, али Европа ослобођена од бриселско-давоске олигархије, да се врати себи и постане оно што је од ње желео некадашњи француски председник, генерал Шарл Дегол: Европа нација, заједница која не нагриза сувереност држава, без наметања идеолошких норми и узуса, додаје он.
„У томе пре свега видим квалитет документа. Не да он потцењује или одбацује Европу, већ напротив, зарад опстанка заједничке трансатлантске цивилизације је у интересу да се склопи мир са Русијом, да Европа стане на своје ноге, да се врати себи и да поново буде, како се у документу каже, заснована на самопозвању“, коментарише Трифковић.
Кина – главни глобални супарник
Из документа се јасно види да Америка више неће бити светски полицајац и неће истовремено интервенисати у Европи у корист Украјине, на Блиском истоку у корист Израела и у Индопацифику зарад обуздавања Кине, већ ће се фокусирати на изазове који из перцепције састављача документа представљају претњу америчкој националној безбедности. Такав став имплицитно указује да је Кина виђена као главни глобални супарник и ривал у предстојећим годинама и деценијама, сматра он.
Ипак, Трифковић позива на опрезност јер у погледу реализације основних смерница документа и њиховог претакања у конкретне политике треба бити скептичан, наглашава он, Могло би се десити, како сматра, да ће на том терену стари естаблишмент у виду дубоке државе и испреплетених интереса војно-индустријског комплекса и Конгреса, тежити да разводни квалификације из документа и онемогући реализацију његових смерница на дужи рок.
Погледајте и: