Стојаковић наводи да је рад на монодрами “Слушај како говорим”, чији је идејни творац Тихомир Тика Станић, био стресан, јер када је глумац сам на сцени мора да размишља о низу детаља. Међутим, истиче да је монодрама дошла у право време као озбиљан тренинг и прекретница у досадашњем раду који се највише заснивао на дечјим представама. Монодрама је посвећена Сави Мркаљу, првом и главном реформатору азбуке и писма пре Вука Караџића, а данашња 24 слова у азбуци су његово дело.
“Жеља ми је била да се пробуди јавност и да оставимо успомену на Саву Мркаља. Мислим да је остао недоречен, несхваћен, неприхваћен, скрајнут и несрећно је завршио на психијатријском одељењу у Бечу. Био је заборављен од свих, у Бечу је скончао и сахрањен је у масовној гробници јер није имао никог свог. На том месту се данас налази фудбалски терен – кад неко умре макар би требало да има неку плочу на којој би писало име. Мркаљ је створио много и задужио нас је. Наравно то не умањује Вука Караџића који је наставио његову реформу”, рекао је Стојаковић.
Глумац је навео да је филм “Лазарев пут” несвакидашњи - до сада у нашој кинематографији нисмо имали такав филм. Он тера на размишљање, шаље јаку поруку, а Стојаковић каже да је и себе нашао у том филму и захвалан је што је учествовао у том пројекту.
Наш саговорник се осврнуо и на педагошки рад у позоришту са децом и истакао да од младих много добија, и идеје, и машту и креативност. Истиче да рад са младима доноси велика искуства, обогаћује у креативном смислу и омогућава му да напредује и у раду са њима, али и у личном развоју. Додаје да је веома поносан што су нека деца у Драмском студију “Огледала” од седме године, а сада су студенти и даље учествују у креирању представа.
“Са децом радимо на више поља, јер је неко талентован за глуму, неко је више за писање, креирање костима, сви учествују у припремању и осмишљавању представе. Глумачке игре које радимо на часовима их припремају за следећи корак и извођење представе. Често ми се дешава да се одушевим након представе и будем јако поносан на њих јер су дали свој максимум и видим да све више напредују и уживају”, нагласио је Стојаковић.
Он закључује да је рад са децом благослов и да даје ветар у леђа студију да буде још бољи и да представама остављају траг и сећање на дивне тренутке и уметнички занос.