Михајловић је био симбол неустрашивости. На терену бескомпромисан, ван њега искрен до краја.
Као играч остао је упамћен по левици која је мењала утакмице и по слободним ударцима који су постали његов заштитни знак.
Мало је фудбалера који су из прекида умели да одлуче меч као он, а још мање оних који су тај таленат носили са толиким самопоуздањем.
Ипак, Синишина величина није стала са последњим звиждуком судије. Као тренер, остао је веран себи – директан, захтеван, често суров у истини, али увек праведан.
Његова борба са тешком болешћу додатно је оголила снагу његовог карактера. Није се скривао, није тражио сажаљење, већ је и тада бирао да буде пример – борац до краја.
Фудбалски свет му се дивио јер је показао да храброст не станује само у дуелима и головима, већ и у начину на који човек прихвати најтежи животни изазов.
Поруке подршке које су стизале из свих крајева света сведочиле су о поштовању које је уживао, без обзира на клупске боје или националне границе.
Данас, на годишњицу његове смрти, Синише Михајловића се не сећамо са тугом, већ са поносом.
Остао је уписан као човек који није правио компромисе са собом, који је увек ишао право, па куд пукло да пукло.
Такви не одлазе — они остају као мерило.
Синиша Михајловић је био и остао више од фудбалера и тренера. Био је став. Био је снага. Био је борац.