Запад покушава да игра игре с Русијом, али Путин нема разлога да им попушта /видео/

Украјинци предвођени Владимиром Зеленским обавили су с Трамповим изасланицима Стивом Виткофом И Џаредом Кушнером две рунде разговора – пет сати у недељу И два сата у понедељак, када је детаљно размотрен мировни план од 20 тачака. Бела кућа је сусрет оценила као продуктиван, док је Зеленски навео да је за „достојан“ мир потребно још рада и састанака.

Према речима Ђуре Билбије, уредника портала Факти, није сасвим јасно каква је реална позиција Трампове администрације и самог Трампа.

„Прво су имали план од 28 па 27 тачака, сад кажу да су разговарали о 20 неких тачака. Онда су те тачке подељене у нека четири групе, о којима ће се разговарати, али реално говорећи не зна се шта је права дубинска позиција Трампа и оних који су му помогли да се врати у Белу кућу,“ каже он.

Путин је, подсећа Билбија, у старту рекао да је Трампових 28 тачака за Русију прихватљиво као основа за даље преговоре.

„Ти преговори, као у случају Корејског рата, могу трајати две године, а истовремено се ратује. Путин им је такође рекао - можемо се договоримо а можемо да своје циљеве остваримо војним путем. А хоће ли се договарати то још увијек није јасно. Али мислим да овог пута неће успети да кривицу за евентуални неуспех преговарачко процеса пребаце на Путина односно на Русију. Зато што постоји Трампових почетних 28 тачака које су суштински договорене између Путина и Трампа у Енкориџу. Путин је сам, као и преко Лаврова, Ушакова и Пескова рекао: све што буде унето као корекција у тих 28 тачака, на оним бар суштинским тачкама, то је за нас у принципу тешко прихватљиво или неприхватљиво. Тиме им је вратио лопту”, објашњава новинар.

Међутим, како додаје, какав год да је Трампов став, Украјинци се практично не питају нити одлучују ни о једној крупној ствари, а Путин ту игру перфектно разуме.

,,Трамп истовремено покушава да се игра са Русијом, а Путин покушава да се игра и са Трампом, и са Западном Европом, и са Украјином. Мислим да Путин за сада успешно и ратује, и кува америчко-европску жабу”, констатује Билбија.

Пуковник у пензији Сретен Егерић истиче да је жеља Виткофа и Кушнера једно а могућности нешто сасвим друго.

,,Можда њих двојица лично желе да се овај оружани сукоб заврши. Међутим, и у САД постоје кругови, политички моћници и политичке па чак и војне елите, које не дозвољавају да дође до завршетка овог оружаног сукоба. А све ово што се дешава малтене скоро пола године у ствари више подсјећа на мировне разговоре између Украјине, Европе и САД, као да су они у рату, а не на покушај разговора о миру са Руском Федерацијом”, примећује пуковник.

Он разне предлоге мировног споразума који стижу из САД И из Европе И Украјине тумачи као игру доброг и лошег полицајца.

,,Као у лошим холивудским филмовима, Американци се старају да буду добар полицајац, Европљани желе да буду лош полицајац, а Зеленски је у ствари пинг понг лоптица између два рекета које они пребацују преко мрежице напред-назад или лево-десно а он покушава да представи себе као неки битан фактор и неку битну величину. Русима дотле добро иде на фронту, лично мислим и да Путин не би попустио и да им не иде добро јер зна да после тога Русије више не би било”, верује Егерић.

Као део игара на релацији САД-Европа-Украјина-Русија, Билбија види И одговор Зеленског на позив Трампа да организује председничке изборе, будући да је шефу кијевског режима званично истекао мандате маја прошле године. Зеленски наиме те изборе условљава тиме да их обезбеђују Американци.

Према речима нашег саговорника, све је то део покушаја да се Русија наведе да прихвати примирје на фронту по линији каква је сада не би ли Украјину спасили од колапса.

,,Они све време покушавају да Русију наведу на танак лед обуставе ратних дејстава. И то се крије и иза понуде избора, и иза формула за решавање територијалних уступака које Украјина треба да да на крају да би Русија пристала да с њом закључи неки мир и да оно што остане од Украјине призна за државу”, сматра Билбија и одмах напомиње да им та превара неће успети.

У сличном кључу види ипредлог Зеленског о организовању референдума о територијалним уступцима, али и идеје Кијева о успостављању демилитаризоване зоне дуж обе стране фронта.

,,Иста игра се игра преко председничких избора. Сад Зеленски каже, добро, може, али кроз 90 дана или 100 дана, од момента кад Врховна рада, то јесте парламент Украјине, распише те изборе. А то онда може бити И у лето следеће године. Има још једна битна ствар: сад говоре, можемо и да одржимо изборе, али хоћемо да гласају и наши војници на фронту, хоћемо да гласају и насеља која су у сивој зони уз саму ратну линију. А да би то могло, морате да нам ви са запада, пре свега Америка, обезбедите да наши људи тамо могу да организују изборе и да обезбедите присуство западних посматрача. И опет се све враћа на оно да Америка обезбеди примирје. Али Русија неће примирје.”

На питање може ли уопште страна која губи рат да поставља било какве услове, Егерић каже да су тако и дедови садашње западноевропске елите пред пад Берлина на крају Другог светског рата постављали Русима услове око евакуације, прекида борбених дејстава…

,,Имали су од кога европски лидери да уче, имали су од кога да виде, није то први пут у историји, увек је било да је поражена страна покушавала да спаси што се спасити може постављајући одређене услове и у преговорима свака страна тражи максимум”, наводи пуковник.

Циљ постављања тих неостварљивих услова је, како каже, покушај да се противник доведе у забуну И да наведе на погрешно одреагује.

,,Највећи проблем је што тих 28 тачака они сад могу да повећавају на 128, могу да смање на 8, могу да раздвају на 4 или на 44 групе, није битно али су написане, бар за мене, двосмислено, дозвољавају супротној страни или такозваном колективном Западу да то тумачи на потпуно креативан начин, односно како њима одговара. И ми смо то осетили, и код Дејтонског споразума а сад видимо које су последице после 30 година”, каже Егерић и додаје да је слична ситуација и са креативним тумачењем Кумановског споразума којим је окончана агресија НАТО на СР Југославију.

Он закључује да руско руководство зато јако добро води рачуна о томе шта покушава Запад да им наметне, било кроз предлоге о изборима у Украјини, било кроз идеје о примирју и посматрачима, свесно искустава Срба који су наивно прихватали све што им је обећано и што је чак потписано, а није реализовано.