Како се наводи, изненађујуће обиље испарљивих елемената откривено је у лунарном реголиту откако су астронаути Апола донели узорке. У питању је фина, каменита прашина која покрива површину Месеца.
Соларни ветар је могући извор испарљивих елемената, али то само по себи не може објаснити ове нивое, посебно азота, наводи портал.
Сићушни метеорити који ударају у Месец такође би могли мењати површину Месеца.
Земљина атмосфера је предложена као потенцијални извор, али се претпостављало да би то било могуће само пре него што се развило магнетно поље наше планете. Када би се то догодило, поље би заробило већину атмосферских честица.
Нова студија, коју су спровели астрофизичари са Универзитета у Рочестеру, истражила је ту претпоставку. Тим је симулирао два сценарија како би видео који најбоље одговара подацима. Један је модел такозване "ране Земље" без магнетног поља и са јачим соларним ветром, а други модел "модерне Земље" са јаким магнетним пољем и слабијим соларним ветром.
Сценарио модерне Земље боље је одговарао опису, што је, како наводи портал, представљало изненађење. Соларни ветар избацује наелектрисане честице из атмосфере, шаљући их да се крећу дуж линија магнетног поља планете.
Земљина магнетосфера није, као што име сугерише, савршена сфера. Уместо тога, обликована је више као реп комете захваљујући сталном притиску соларног ветра. А када Месец прође кроз тај реп, честице се таложе на површини Месеца.
Претходне студије сугерисале су да би сличан механизам могао бити достављање кисеоника на Месец, стварање воде, па чак и рђе. Нова студија сугерише да овај процес траје милијардама година, дајући овим испарљивим честицама довољно времена да се накупе у лунарном реголиту.
Имајући у виду да се Земљина атмосфера драстично променила у том периоду, на површини Месеца могла би се сачувати вредна временска капсула историјских података.
Погледајте и: