Док су сада већ бивши тренер Жељко Обрадовић и председник клуба који више не седи на свом месту поред терена, Остоја Мијаиловић, пребацивали одговорност један на другог после међусобног сукоба који је кулминирао одласком трофејног стручњака, стање у тиму је остало у запећку.
Бар јавно и конкретно.
У медијима су се појављивале спекулације да "овај или онај" одбијају да прате инструкције тренера, навијачи су то прихватали и таргетирали та имена, а незадовољство навијача играчима кулминирало је на шокантан начин - звиждуцима и готово навијањем за Бајерн у првом мечу по одласку Обрадовића.
Деловало је да је његов привремени заменик Мирко Оцокољић успео да консолидује односе у тиму, Двејн Вашингтон је славодобитно констатовао да "тренер више не виче", али је имао свој перформанс и пре тога.
Инсистирао је Вашингтон, који је пре почетка прошлосезонске Суперлиге Србије желео да се врати у Америку и крене на рани одмор, од чега га је одговорио Обрадовић и трасирао му пут ка МВП награди, код капитена Вање Маринковића да се треба повући од навијача због њиховог негативног скандирања.
Некако је Маринковић успео да одржи крхки ауторитет над надобудним саиграчем, а тада је себи за право да му приговори дао и Џабари Паркер, најскупљи играч тима са најгорим учинком који је већ неко време статиста на клупи.
После дебакла на премијери новог тренера Ђоана Пењароје, првог тренера који не говори српски, а слабо стоји и са енглеским језиком, у историји Партизана, Вашингтон је успео да побегне са скупа играча после утакмице.
На снимку се види да је у свлачионицу отишао пошто је са трибина полетела некаква течност и разлила се по целој екипи. Није му било тешко да је не примети јер се током меча против Макабија није поштено ни ознојио, иако је у претходном колу АБА лиге поставио рекорд са 48 поена.
Није се претргао на терену ни Тајрик Џонс па је имао довољно енергије да прескочи рекламе и уђе поново у вербални сукоб са навијачима.
Поново јер је не тако давно умео да размењује псовке са њима, бранећи ваљда своју личност. Бранио је то и Кевин Пантер, па знамо шта се десило ономад у Мадриду.
Док је Вашингтон већ увелико био у свлачионици, а Џонс прстом показивао капитену Маринковићу да га не спречава у намери да вербално опчини незадовољне навијаче, ћутке је све посматрао Аријан Лакић, који је уз Исака Бонгу једини добио аплаузе током меча против Макабија.
Утучен и шокиран свиме у чему мора да учествује, заједно са преосталим саиграчима и Лакић се повукао у свлачионицу, а на путу до тунела нашао се и повређени заменик капитена Алексеј Покушевски који је навијачима том приликом послао и аплаузе.
Све је за њима, у апсолутном незнању где се налази и шта види, спорим корацима и збуњеним погледом ка трибинама испратила недавна придошлица, Камерон Пејн, који је у премијерној утакмици био и најефикаснији актер свог новог тима, што довољно говори о парадоксу у ком се Партизан налази.
"Није ни то проблем... Проблем је наша борба и наш приступ", рекао је после утакмице капитен Маринковић који се налази у пакленој ситуацији – нити има потребан ауторитет, нити зна како да га успостави, нити ће му то бити дозвољено у екипи чији је проблем его.
Да ли ће у томе моћи да му помогне нови тренер са којим је сарађивао у Басконији који је на последња два посла добијао отказе и остао без прилике да ради игде у Евролиги?
Питање је. Можда је и њему то "ја" било најбитније, да нађе нови посао и обезбеди се уговором на годину и по дана.
Како играчи, тако и он.
А навијачи? Па, власници сезонских карата имају "уговор" на још тих и по, да ли ће и надаље пристати да учествују у свему што се дешава у и око Партизана, није извесно јер љубав ту мора бити обострана.
А Партизан? Па, Партизан има још двоипогодишњи уговор са Евролигом. Како је сада игра, боље да је не игра. Како ће је играти догодине? Догодине је близу, али је одговор на то питање никад даљи.