Ко је Вилијем Китинг? Невероватно задирање Америке у унутрашња питања Србије /видео/

Међутим, у јавности се изоставља читав низ детаља који су важни за контекстуализацију онога што се одиграва и што ће се тек дешавати.

Широј публици, па чак и онима боље упућеним потпуно је непознат Вилијем Китинг. Уосталом: и зашто би то име и презиме били познати? И због чега је Китинг важан?

Прво, нема никаквог посебног „закона о Западном Балкану“. Доналд Трамп потписао је Закон о овлашћењима за националну одбрану, документ којим се утврђују текући циљеви, војни издаци и планирају трошкови за посебне намене, и који се доноси сваке године. Закон је усвојен у оба дома америчког Конгреса убедљивом већином гласова и председник није имао неких крупних, стратешких разлога због којих га не би озваничио.

Друго, део под називом „Акт о демократији и просперитету Западног Балкана“ угуран је у овај закон амандамнским путем, на предлог демократског конгресмена из Масачусетса – Вилијема Китинга. За расправу је колико се тај део уклапа у целину и зашто се баш експлицитно помињу и Западни Балкан и Србија у документу који се тиче националне одбране.

Посланик Китинг јесте формални предлагач, но ово што је срочено и начин како је излобирано да се тај амандман усвоји, свакако указују да се радило о далеко организованијој и опсежнијој акцији.

Акт о Западном Балкану долази из познате кухиње америчке дубоке државе, а врло вероватно су у артикулисању напослетку усвојених ставова „терцирала“ и нека позната имена из Европе. Просто, уочљив је „рукопис“ неколицине оних који се деценијама баве постјугословенским простором.

Сам Китинг изгледа је био више мотивисан да делује против Трампа, како је истакао њега „одавно брине“ умешаност Џареда Кушнера у послове у Београду.

Иако је парадоксално, испада да је Трамп потписао закон који ће му наудити.

Заговарање да сада америчке државне институције процењују и оцењују шта је то корупција у Србији и на основу тога заводе санкције директно се тиче задирања у суверена права једне државе.

Није то први пут да се Американци тако понашају, али је ово „самододељивање“ надлежности спорно и у великој мери невероватно. Још је невероватнија реакција појединаца у Србији, који тако нешто поздрављају.

Пристанак на ограничавање суверенитета је пут ка губљењу легитимитета и самоизолацији, пошто са таквим, формално и даље државама – нити ико озбиљан има разлога да сарађује, нити се оне ишта питају у међународном окружењу.

Уз то, када се прочитају параграфи о решавању „косовског питања“, који су по интересе Србије катастрофални, онда се стиче утисак и да та „борба против корупције“ треба да послужи у ову сврху: нормализација односа Београда и Приштине заправо је фактичко признавање такозване „Републике Косово“ од стране Србије.

Па ко не буде кооперативан, суочиће се са истрагама и оптужбама. Индикативно је и што се експлицитно наводи да други предлози, попут поделе не могу бити прихватљиви, при чему се очигледно директно алудира на улогу Ричарда Гренела пре неколико година.

Иза овако скројених формулација крије се бојазан од нових изненађења, попут затварања војне базе Бондстил, о чему се „шушка“ још од априла. Дакле, оно што је написано јесте за Србију катастрофално.

Спољна политика Србије последње три године усмерена је ка такозваном „хеџингу“, покушајима одржавања баланса и незамерања великим силама које се међусобно сукобљавају, а све са циљем да се избегне учествовање у том великом сукобу који може, по свему судећи – чак и ескалирати.

За сада се у томе успело, али је ето Србија постала предмет унутрашњег политичког сукоба у САД. Трамп, наравно, није доводио у питање потписивање и проглашавање због усвојених амандамана о Западном Балкану и Србији, јер су поред свега што се законом регулише, то мање важне ствари.

Отворено је и колико људе из најближег окружења председника САД уопште интересује Балкан, у недавно представљеној стратегији националне безбедности нема помињања нашег дела Европе. За тај свет Балкан није на дневном реду, а и када се о њему разговара онда се парафразира давнашњи интервју Хенрија Кисинџера о кризама у БиХ на Косову и Метохији, у ком је говорио о непотребном америчком мешању у конфликте који „трају шесто година“. На том фону је и Трампова опаска из првог мандата о „виолентним Црногорцима“ и америчким обавезама према чланицама НАТО.

Такође, законом се, у складу са америчким правним системом, остављају надлежности самом председнику САД да проглашава санкције против појединаца, што он може или не мора користити.

Уз све то, треба подвући и да Трампова борба са дубоком државом траје, у САД дословно више ништа није исто као пре годину дана, али и да он не контролише све републиканске посланике и сенаторе, као и да се његов МАГА покрет почео делити по појединим питањима. Отуда и честе најаве неких спектакуларних одлука, па брза повлачења и преиспитивања тих истих најава.

Могу се извући два закључка око тога како даље „пливати“ у све турбулентнијим међународним односима. Прво, они који су увек водили непријатељску политику према Србији тако ће и наставити. Лобирања, стратешки договори, партнерства и остале ствари сличног карактера можда могу привремено успорити одређене процесе, а можда ни толико. Улажу се огромни напори за постизање релативно скромних резултата, док се на другим странама, тамо где се могу постићи значајнији резултати ради мање интензивно уз уљуљкивање како ће добре релације трајати саме од себе.

Друго, када је о самом Трампу реч, вероватно је најтачније рећи како за наш регион показује (ни)мало заинтересованости. Градња „контакта“ стратегијом одоздо на горе тешко ту може допринети бржем повезивању, чак и када се то чини линијом преко зета.

Капацитети непријатељских кружока значајно су већи, та „машинерија“ функционише готово четири деценије. Зато градња „контакта“ одозго на доле, стајањем у заједнички идеолошки блок са њим, показује се на неколико примера – омогућава боље разумевање. Наравно, такав приступ доноси аутоматски улазак у „сурову борбу“ са америчком дубоком државом и њеним „истуреним одељењем“ оличеним у бриселској евробирократији, али у овим турбулентним временима не може се ни избећи свако сукобљавање.

Дешавања у САД приликом усвајања Закона о овлашћењима за националну одбрану то су и показала.