Вељко Пауновић је 2015. године предводио младу репрезентацију Србије до титуле шампиона света, а како су ти момци већ полако стасавали за сениорски састав, логичан след догађаја је био да се и он са њима пресели у разред више.
Али, како у српском фудбалу логика није нешто на шта се његови оци ослањају, Пауновић је морао да сачека десет година и да стигне на селекторску позицију у моменту када су поједини његови пулени са Новог Зеланда већ завршили каријере у националном тиму.
Последње две утакмице квалификација за Мундијал су биле ту да Пауновић покуша да направи чудо и упозна се са околностима.
Чуда није било, али је извесно да су му многе ствари далеко јасније. Као и задаци који су пред њим у 2026. години.
Пауновић у нову годину улази са уговором који ће важити до 2030, а у марту ће имати прво право окупљање тима.
„Врло сам практичан по том питању. Свакако да март представља почетак у техничком смислу, али сам још раније осмислио и припремио план који сам сада почео да брусим. Ја сам човек од акције, који воли да ради. До марта има пуно времена, а време је корисно само ако се добро спроведе план рада и план акције. Концентрисан сам на све што желим да урадим до тада. Превасходно су ми важне посете играчима, успостављање контакта – са некима се знам дуго и релација је већ постојала, али има момака са којима треба да се упознам још боље. И на личном и на карактерном плану, као и са захтевима које ћемо имати – не само у игри, већ и у свакодневном односу према тиму, дресу и репрезентацији Србије“, рекао је Пауновић.
Уместо да игра у плеј-офу за пласман на Мундијал, Србија ће играти пријатељске утакмице, што је можда оно најпотребније за њу у овом моменту.
Надања су и његова, али и свих добронамерних навијача, да се сви играчи који могу да буду у тиму одазову позиву.
Од Душана Тадића, преко браће Милинковић-Савић, па и до Стефана Бајчетића, што да не.