На то је у емисији Енергија Спутњика указао економиста, универзитетски професор у пензији, др Божо Драшковић који је својевремено био један од критичара неолибералног концепта приватизације који је настао после 2000. године када је одмах у првом таласу страни капитал покуповао оно што је најпрофитабилније. Тако су, подсећа он, 2001. године такорећи у једном дану странцима продате све цементаре да би било настављено са том стратегијом распродаје свега.
То је током прве деценије 2000-тих година била и судбина највећег дела прехрамбене индустрије Србије. Млекаре, уљаре, водоизворишта, шећеране, кондиторска индустрија , чак 90 одсто компанија прехрамбене индустрије завршило је у рукама странаца.
Имлек, некада понос српске прехрамбене индустрије са познатим брендом Моја Кравица, продат 2003. године инвестиционом фонду Салфорд, променио је још два страна власника, да би крајем новембра прошле године враћен у српске руке. Купила су га два српска бизнисмена, а председник Србије Александар Вучић истог дана најавио да ће бити још таквих вести. То је ових дана поновио, уз напомену да су на реду уљаре.
Држава треба да интервенише
Како је то изводљиво и које све коцкице треба да се склопе да би у исто време постојао интерес страног власника да нешто прода и нашег предузетника да то купи?
За то је, сматра наш саговорник, потребан микс вештина економске политике, знања и одговорности у сектору политике.
Он сматра да држава треба да интервенише, да постоји довољно економских механизама, пре свега тако тако што ће подстаћи конкуренцију која је продајом странцима и њиховим монополом елиминисана. Такође и давањем значајнијих подстицаја домаћим предузетницима и фирмама уместо иностраним.
„Држава увек мора да интервенише, али не тако што ће само држава постати власник. Добро је да понегде и држава буде делимично власник, али и држава онда мора постављати одговорне управе, а не само људе по политичкој основи који нису способни за тај посао. Држава може да има механизам утицаја, али ако има и власништво, онда мора имати компетентне и одговорне људе“, истиче саговорник Спутњика.
Он указује на пример НИС-а којим је врло успешно годинама руководила руска државна фирма, са очигледно способним управљачким тимом.
Драшковић подсећа на искуства неких бивших социјалистичких земаља, попут Мађарске, који су такође били препустили неке кључне послове странцима па када су схватили да имају проблем враћали су их под утицај своје државе.
Мађари су, додаје он, то урадили па их зато у Европи зову националистима, или суверенистима, Пољаци су, такође, вратили неке механизме и ставили своју економију у функцију националног развоја. То су делом урадиле и Чешка и Словачка.
Отрежњење
„Сада долазимо до отрежњења када видимо да постоје снажне полуге међународних санкција. Неке моћне земље које теже да одрже ту моћ употребљавају санкције као оружје да би остварили одређене политичке и економске интересе. И ту долазимо до проблема питања суверенитета. Сједињене Америчке Државе као једна од најмоћнијих, али на срећу не и једина таква, сада уводе уводи нова правила“, каже овај економиста.
А та правила су да се зарад сопствених економских интереса крше сва правила међународне трговине и сва правила својинских права и сада, како додаје, ми долазимо до спознаје да имамо проблем јер смо направили земљу зависном.
Драшковић напомиње да је наш банкарски сектор 90 одсто у рукама странаца, наш енергетски сектор, односно нафтна индустрија је доминантно у рукама странаца, неки кључни рудни ресурси су у рукама странаца. Воде и пољопривредно земљиште то још није, али не значи да неће бити под притиском.
То се десило и са прехрамбеном индустријом која је приватизована од страних инвестиционих фондова који су се понашали по моделу - купити јефтино, упаковати одређене компаније на одређеном тржишту, почистити конкуренцију на том тржишту и то препродати. Они немају стратегију дугорочног управљања тим, него зарадити на разлици у цени, истиче саговорник Спутњика.
Две стратегије
Он нема дилему шта држава треба да уради:
„ Мора да донесе стратегију о неким стратешким гранама и ресурсима земље који ће важити независно тога које је на власти. Ви не смете препустити земљу, воде, кључне ресурсе странцима ви морате вратити бар 50 одсто банкарског сектора у домаће руке. Ако је банкарски сектор препуштен странцима, џаба ћете ви делове агроиндустријског комплекса вратити назад зато што ће он бити под финансијским притиском других. Мора постојати једна стратегија, не парцијална, не ад хок, већ једна нормална стратегија државе коју морају донети стручни људи, а не политичари. Политичари ће је само одобрити и спроводити, независно ко је на власти“.
Поред тога неопходна нам је, како истиче, и стратегија пољопривредног развоја. Нема финалног производа у прехрамбеној индустрији без пољопривредне производње, упозорава Драшковић.
Он подсећа да је Имлек Салфорду продат за нешто више од 30 милиона долара, што је било испод сваке цене, али то није био једини проблем. Истовремено је спроведено уништавања других млекара једном врло перфидном економском политиком на коју је неко утицао од домаћих играча, оних који су стајали као лобисти. Тако су, каже он, уништене нишка млекара, крагујевачка млекара, ужичка млекара, панчевачка млекара... да би се очистила конкуренција и отворило поље монополу, да би после тога тај Имлек био препродат за неких 300 милиона долара.
Странца у агроиндустријском комплексу овде неће занимати примарна производња, већ ће у оквиру неке друге стратегије, на пример Европске уније, увозити јефтиније примарне производе, субвенционисане у ЕУ, односно сировине за прераду, или финалне производе и убациваће их у малопродају у Србији. И то се показало кроз пад грла стоке у Србији, кроз енормно висок увоз млека или финалних млечних производа. На тај начин је уништена домаћа производња, објашњава овај економиста.
Привођење памети
„Сада је покушај да се то врати добар, али он подразумева још нешто, једно добро управљање и једну стратегију развоја пољопривреде. Али пољопривреде као целине, као агроиндустријског комплекса. Странци имају интерес да генеришу профит, када изгенеришу профит, њих не занима твој стратешки интерес ни то да ли ћеш ти имати енергије, хране или било чега. Сада се ми приводимо памети и то покушавамо да урадимо“, каже Драшковић.
Он подвлачи да оно о чему морамо да водимо рачуна је да ресурсе не смемо да препустимо странцима и то не само прехрамбене индустрије него примарне пољопривредне производње. Морамо субвенционисати примарну пољопривредну производњу, истовремено довести произвођача у сигурност да може пласирати своје производе, а да је смањен утицај хировитости тржишта. Зато је ту улога државе која ће те нестабилности поравнати, истиче наш саговорник.
Оснажити мале, ограничити велике
Указује на неопходност развоја малих фарми и средњих пољопривредних произвођача како би на тржишту били конкурентни, уместо што га, као сада, уцењују посредници, добављачи. А управо тих малих, чији посед не прелази пет хектара, чини 70 одсто регистрованих пољопривредних газдинстава.
Имали смо традицију задруга коју смо такође после 90-их година уништили. Треба поново размотрити то питање да бисмо објединили мале произвођаче.
По његовом мишљењу, економском политиком по сваку цену треба ограничити велепоседе у области пољопривреде. Они не постају елементи ефикасности, него елементи неефикасности, односно монопола и вероватно би требало размишљати о максималном броју хектара који нека компанија може да има.
Драшковић сматра да произвођач апсолутно треба да има и неки удео у прерађивачкој индустрији. Указао је на пример холандске компаније Фрисланд кампина у млечној индустрији чији су власници фармери.
Они су је направили да би своје производе могли преко те компаније да пласирају, а онда компанија кад наступа према иностранству наступа као сурови капиталиста, иако је заправо нека врста колективног власништва.
Још један кључни фактор је, каже он, ко држи трговину на мало. Трговински ланци су де факто картелизовано тржиште односно постоји монопол неколико кључних играча на овом тржишту. И ту мора нешто да буде урађено, сматра Драшковић.
Од покретача до самог ђавола
На питање како ће страни власници компанија у прехрамбеној индустрији реаговати на најаву њиховог враћања у српске руке, он каже да ће то зависити од случаја до случаја.
„Нормално је да ви немате право никоме да одузмете његову својину. Он је заштићен и међународним и домаћим правом, то је сасвим у реду. Али ви можете развити једну другу стратегију, а то је стратегија развоја паралелних капацитета. На тај начин ћете њему онемогућити да има монополску позицију, а чим нема монополску позицију, он нема тај профит и он ће бити спреман да се повуче или да уђе у други аранжман на тржишту. Значи постоје економски механизми којима се то ради. Присила никако није препоручива“, истиче овај економиста.
Ствар је, како каже, врло комплексна и мора бити постављена као стратегија која не може да се заврши у једном дану. Друго су изнуђени потези кад ви морате да уведете неке мере, али боље је припремити и развијати један систем у којем морате имати националне интересе и у оквиру тих националних интереса направити такву структуру да сте отпорнији на спољне утицаје и да сте истовремено отпорнији на похлепу приватног профита, напомиње саговорник Спутњика.
Без профита нема иновација, нема улагања, он је покретач, али он може бити и сам ђаво који уништава, закључио је Драшковић у емисији Енергија Спутњика.
Погледајте и: