Српска публика има прилику да, кроз фотографије великог формата, закорачи у раскошни и слојевити свет два монументална православна храма – Исакијевског сабора и Цркве Спаса на крви – светиња које не представљају само архитектонске врхунце Русије, већ и снажне симболе њеног историјског, уметничког и духовног идентитета.
Изложба је реализована захваљујући дугогодишњој сарадњи српског фотографа и аутора бројних изложби сакралне уметности Миодрага Мише Бранковића са Државним музејом Исакијевског сабора у Санкт Петербургу. Гостујући у емисији „Орбита културе“ Бранковић који је и приређивач изложбе, нагласио је да поставка у Вршцу није тек уметнички догађај, већ резултат вишедеценијског дијалога две културе.
„Ово је узвратна изложба. Након што сам у Санкт Петербургу имао изложбу фотографија “Српске светиње” – Хиландара, Пећке патријаршије, Грачанице, Сопоћана… родила се идеја да се руске светиње представе у Србији. Фотографије су урадиле моје колеге из Русије, врхунски музејски фотографи Јевгениј Горох И Јевгениј Мохорев, а ја сам имао част да у њихово име и у име директора Музеја Исакијевског сабора приредим ову изложбу“, објашњава Бранковић додајући да оваква сарадња не би била могућа без институционалног оквира.
Каталог Светиње Санкт Петербурга
© Фото : Уступљено Спутњику
„Због тога смо основали удружење ‘Свети ава Јустин Ћелијски’, јер као појединац не можете да сарађујете са институцијом каква је Исакијевски сабор. Тражили смо и добили благослов Његове светости патријарха Порфирија, и тек тада је цео пројекат могао да заживи.“
Анђели који чувају руску северну престоницу
Изложба обухвата 52 фотографије великог формата које публици омогућавају готово физички доживљај простора.
„То нису мале, илустративне фотографије. Ово су формати који вас увлаче унутра, који траже да станете, да ћутите и да гледате“.
Посебно место заузима Исакијевски сабор, један од највећих куполних храмова у Европи. Грађен је четрдесет година, висок је 101 метар, а изнад тога, још два до три метра налази се крст.
“Оно што је фасцинантно јесу детаљи – улазна врата тешка су по двадесет тона, а отварају се готово без напора. А онда, када се попнете на колонаду, имате поглед на цео град. Имао сам привилегију да са колегама фотографима стојим горе, поред скулптура анђела који, како Руси кажу, чувају Санкт Петербург.“
Храм у ком време стаје
Црква Васкрсења Христовог, позната као Спас на крви, подигнута на месту атентата на цара Александра Другог, оставља другачији, али једнако снажан утисак.
„То је храм у којем је готово сваки квадратни центиметар прекривен мозаиком. Говоримо о седам до осам хиљада квадрата мозаика. Где год да се окренете, ви сте окружени бојом, симболима, светитељима. То је простор у којем време као да стаје.“
На питање како фотографија успева да пренесе не само монументалност, већ и духовност ових простора, Бранковић одговара без двоумљења:
„Фотографија није пуко техничко питање. Потребно је знање, али и унутрашњи однос према ономе што снимате. Морате да знате шта је фреска коју гледате, шта она представља, у ком контексту је настала. Када то знате, онда тражите детаљ, угао, светлост. Ујутру је једно, у сумрак сасвим друго. Дух простора се не намеће – он се стрпљиво чека.“
Фотографисао Хиландар више од сто пута
Говорећи о свом дугогодишњем раду на Светој Гори, Бранковић се враћа личном искуству које је пресудно обликовало његов уметнички пут. „Први пут сам отишао на Хиландар 1995. године. Нисам ни знао где се налазим: стојите пред светињом и не знате на коју страну да гледате. Тај осећај ме никада није напустио.“
Хиландар је, како каже, фотографисао више од сто пута.
„Био сам и по четрнаест, петнаест пута годишње. Снимите хиљаде фотографија, а онда бирате оне које носе осећање. Ипак, онај први сусрет, тај први поглед – то се никада не понови.“
О сарадњи са Русима каже да је одавно превазишла оквире изложбене размене. Бранковић је учествовао и у даривању икона руским светињама, међу којима посебно место заузима икона Светог Саве, поклоњена Казањском сабору.
„После 170 година Свети Сава се вратио у Казањски сабор. То је поклон српског народа, не појединца. Икона има обрисе Хиландара, Студенице и Жиче. Таква икона никада раније није урађена.“
У времену када се историја често релативизује, а културно и духовно наслеђе доводи у питање, Бранковић сматра да фотографија има посебну одговорност.
„Апсолутно осећам да ово није само уметност. Ово је сведочанство. Фотографија каже: ово је постојало, ово постоји и ово ће трајати. Ако не другачије, онда бар у уметности.“
Изложба Светиње Санкт Петербурга у Градском музеју у Вршцу отворена је до 30. јануара.
Погледајте и: