Српски одговор на рат вештачком интелигенцијом: Тесла је Србин, а истину ће да открију и наше жртве

Ово за Спутњик каже Милана Шовић, стручњак за примену вештачке интелигенције из Ниша, која живи и ради у Чикагу, развија пројекте који повезују технологију, језик, културу и историјско памћење. Међу таквима је и чет-бот Николе Тесле.

Србија је за ову наставницу математике из САД сазнала када је покренула јединствени пројекат очувања призренско–тимочког дијалекта, чет-бот на лесковачком.

Пилот пројекат прерастао је у портал "Јужнапруга" који преводећи вести са стандардног српског језика чува овај дијалекат. Посебна вредност пројекта је у његовом регионалном карактеру.

„Стручњаци који говоре врањанским, пиротским, нишким дијалектом, удружили су се. Одлучили смо да призренско–тимочки дијалекат сагледамо као целину, са свим његовим варијантама. План је да се кроз прикупљање текстова формира дигитална основа за будуће чет-ботове. Дијалект се чува тако што се напише књига, граматика, речник и онда све то стоји на некој полици у универзитетској библиотеци. Језик мора да живи. Не можете да га сачувате тако што га закључате“.

Шовићева додаје да ће овај тим направити и бесплатан онлајн речник, који ће речи на стандардном српском преводити у све три варијанте дијалекта. То до сада, каже, нико није урадио.

Њен чет-бот Николе Тесле прерастао је у озбиљан образовни алат који се, захваљујући наставницима који имају визију за будућност, већ користи у школама у Србији, на Косову и Метохији, у Републици Српској. За разлику од генеричких АИ модела, чет-бот Никола Тесла не импровизује и не прилагођава се савременим наративима.

„Хтела сам дигиталног близанца, то значи да комуницира у Теслином стилу, говори језике које је Тесла говорио, српски, немачки, француски, мађарски и енглески и не излази из оквира знања које је имао док је био жив. Он не коментарише политику, не коментарише спорт, јер се Тесла тиме није бавио“.

Шовићева је заправо у Србији отворила велико и важно питање дигиталног суверенитета, контроле знања, али и одговорне употребе вештачке интелигенције у образовању.

Као просветни радник, била је веома изненађена када јој Музеј Николе Тесле, који чува комплетну заоставштину великог научника, није изашао у сусрет, чак ни дао грађу.

Међутим, у Музеју науке и технике у Београду Теслин дигитални близанац доступан је посетиоцима, који су одушевљени. Нада се да ће важност пројекта препознати Министарство просвете Републике Србије.

Доказ колико је њена визија широка је и чет-бот Бранислава Нушића. Дигитални комедиограф говори у стилу свог времена. За разлику од Тесле, овај пројекат је отворио озбиљан проблем непоузданости јавно доступних података.

„Код Нушића сам наилазила на три различите године дипломирања. Која је тачна, не знате. Морате да изаберете једну и тренирате модел, али то није идеално. Велики је проблем и то што је у Србији мало онога што је наша највећа вредност дигитализовано. Морала сам да се сналазим“, каже наша саговорница која инсистира на институционалној сарадњи и проверљивим изворима.

Најосетљивији, једнако важан пројекат Милане Шовић је чет-бот Петар, дигитални лик тринаестогодишњег дечака стрељаног у Крагујевцу 1941. године. Петар није стварна особа из историје, али говори у име свих жртава.

„Мој циљ је да жртве геноцида и масовних страдања добију свој глас. Петар је измишљен лик, али он говори у име све деце која су убијена. Кроз разговор са корисником АИ описује живот током окупације, дане страха и сам чин стрељања, из дечје перспективе, без идеологије и патетике. Не држи историјско предавање, прича како је доживео те догађаје. И управо зато то снажно делује на младе“.

Овај пројекат је започет као пилот, али је већ ушао у фазу институционалне сарадње са Музејем у Крагујевцу који разуме његову важност:

„Историчари ће дати све проверене податке, ја се не мешам у њихов посао. Они знају историју, ја знам технички део. Идемо корак по корак, имали смо неколико састанака и план је да чет-бот постане део званичне поставке. После дечака Петра било би добро, корисно, да проговоре и жртве Јасеновца. Томе се надам“.

У времену у којем се историјски догађаји релативизују, а страдања своде на туђу статистику, пројекат Милене Шовић показује како вештачка интелигенција може да послужи као алат културе сећања, посебно ако држава препозна овај метод.

Говорећи за Спутњик о својим пројектима, овај стручњак за примену вештачке интелигенције кроз сваки провлачи исту поруку – она мора остати алат, а не замена за људске односе и одговорност.

„Постоје људи који се вештачке интелигенције плаше и они који је доживљавају као живу особу. Обе крајности су проблем. Људи пишу АИ алатима своју интиму, здравствене проблеме, податке са личних докумената. То не би смело да се ради“.