Према новом истраживању са Универзитета Калифорнија у Сан Дијегу тај слој, дебео и до 200 метара (на неким местима чак до 300 метара), делује као природни лубрикант: смањује трење између леда и подлоге, омогућује брже клизање глечера према океану и знатно убрзава губитак масе.
Студија објављена у часопису ,,Геолоџи“ заснива се на анализи сеизмичких података прикупљених с 373 мерне станице широм Гренланда током последње две деценије.
Истраживачи су мерили кашњења у сеизмичким таласима изазваним потресима. Сигнали су се споро ширили кроз мекани слој, што је јасно указивало на присутност седимената уместо тврде стене.
„Ако више отопљене воде доспе до дна, ови седименти могу додатно да смање чврстоћу, убрзају ток леда и повећају губитак леда у океану. То значи да би неке регије Гренланда могле бити осетљивије на климатске промене него што претпостављају тренутни модели“, рекао је Јанг Јанг, главни аутор студије и геофизичар са Института за океанографију.
Он истиче да безбедност обалних заједница зависи од прецизних прогноза, а знати да ли је подлога тврда стена или мекани седимент кључно је за побољшање предвиђања пораста нивоа мора.
Седименти нису равномерно распоређени. Дебљи слојеви (до 200–300 метара) налазе се у топлијим, влажнијим зонама где се лед топи одоздо, док су тањи или их нема у хладнијим, смрзнутим подручјима. То објашњава зашто се неки делови леденог покривача распадају брже од очекиваног.
Седиментни слој представља велику препреку за рударење и експлоатацију ресурса. Бушење кроз стотине метара мекане глине и песка доводи до оштећења опреме, успоравања радова и енормног повећања трошкова. Студије из 2022. године и 2024. године показале су да стабилно бушење захтева смрзнуту стену, а не седимент јер иначе долази до застоја и опасних услова.
Све већи број ледених брегова који се одвајају у оближње воде угрожава потенцијалне „офшор“ нафтне платформе, а екстремна изолованост Гренланда и недостатак инфраструктуре додатно отежавају операције, преноси Пхис.Орг.
Погледајте и: