Више је разлога зашто западне вредности одумиру на Западу и селе се на Исток, али би пре свега требало да нотирамо једну ствар која се догодила на Западу пре неколико деценија, а то је да се оно што је некада био амерички идентитет, распао на две групе људи, додаје Владушић.
Западна култура као произвођач насиља
Прва група је транснационална елита, а друга је, условно речено народ који се у међувремену, на неки начин распао на субнационалне групе, односно на групе чији се идентитет пре свега гради преко пола, рода, сексуалне оријентације и боје коже, објашњава Владушић.
„Шта су заправо, и које су консеквенце ове промене? Па дешава се да се заправо оно што је некада био јединствени канон европске књижевности или европске уметности у целини, сада више не схвата као врхунац хуманистичког уметничког достигнућа, него пре свега као производ белог мушкарца, хетеросексуалца, хришћанина. А управо је овај идентитетски микс данас на Западу схваћен као нека врста симбола зла, односно као произвођач унутрашњег и спољашњег насиља. Унутрашње насиље, значи насиље према такозваним мањинским групама, а спољашње насиље се дефинише пре свега кроз традицију колонијализма.“
Тако да је оно што је некад било врхунска хуманистичка уметност настала на Западу, данас само производ белог мушкарца хришћанина и као таква, она је на неки начин осумњичена, додаје Владушић.
Култура изазивања траума
Зато класична уметност настала на Западу више не презентује хуманистичке вредности него је производ неке врсте насиља и репресије, истиче Владушић.
Писац Слободан Владушић
© Фото : Atila Kovač
„То наравно не значи да ће ова књижевност и уметност бити забрањена, али значи да се над њом надвила нека врста сенке сумње у њену вредност. И да се на тај начин једноставно послао сигнал људима да то није више ствар која је не само актуелна, него и вредна. Са друге стране, сва ова дела се такође посматрају и у једном психолошком контексту, а то значи да се она у већини случајева посматрају као изазивачи траума. И она су означена као кроз ону врсту тригера који може да изазове одређене трауме код људи, што је опет, наравно производ једне жеље да се људи пацификују кроз неку врсту свеопштих траума које их погађају и које утичу на њихово здравље.“
Онда уметност више није нешто што благотворно утиче на личност читалаца, или посматрача, или слушалаца уметничких дела, него постоје нешто што изазива трауму, додаје Владушић.
Шекспир се преселио – у Москву
Кад се та два момента споје, с једне стране импликација да је бели човек, хришћанин, творац великих уметничких дела заправо насилник, а са друге да ова дела изазивају трауме уместо да благотворно делују на личност, онда је ова традиција доведена у питање, сматра Владушић.
„Вероватно се књиге неће спаљивати, нити нотни записи, нити слике али ће се створити један контекст у коме то више неће бити велика традиција, велика уметност која је потребна човеку, него ће заправо бити производи осумњичени да су настали као израз репресије и принуде. Када се подвуче црта, видећемо да ова велика европска уметничка, хуманистичка, културна традиција, као таква сада може заиста да постоји само изван Европе, овако схваћене Европе, дакле изван овог контекста који сам описао. А изван тог контекста се налази Русија као једна конзервативна европска земља. Када кажем европска земља, мислим на оно што се зове источни канон Европе, односно на оне европске земље које су се напајале и чија се цивилизација градила на темељима православља. Односно Источног Римског Царства, тачније Византије“, закључио је Владушић.
Погледајте и: