Теорије завере су стварност! Ауторски текст Дмитрија Медведева који разобличава нову стратегију САД

Догађаји с почетка ове године у Каракасу, који су представљали најмоћнији геополитички земљотрес, приморавају нас да изнова преиспитамо саме темеље светског поретка успостављеног пре 80 година, након Другог светског рата. И овде није реч само о дрској отмици председника суверене Венецуеле, Николаса Мадура, као потпуно необузданом акту кршења међународног права. У суштини, отворена отмица највишег државног званичника део је много ширег циља: преузимања Западне хемисфере као искључиво свој посед. И то не само стицања фактичке контроле по принципу „радим то, јер ми се може“, већ и правног учвршћивања тих „приноса“. То је, без сумње, циничан изазов целокупном систему међународних односа. Зашто је то данас потребно Сједињеним Државама (а Америка није само Трамп)?

Како сам више пута истицао почетком 2026. године, почела су да се остварују и најнеобичнија, понекад и апсурдна предвиђања развоја нашег света. Стога се можемо окренути конспирологији као не нарочито озбиљној, али често најпрецизнијој футуролошкој доктрини савременог доба. На пример, добро познатој још од тридесетих година прошлог века теорији о стварању посебног технократског друштва у Северној Америци — „Технату“. Власт у таквом друштву требало би да припада научницима и инжењерима (наравно, онима попут Илона Маска и Питера Тила). Следбеници ове блиставе идеје полазе од претпоставке да држава створена од стране креативне класе мора постојати независно од остатка света и обухватати не само територију САД, већ као ресурсну базу и Канаду, Централну Америку, Карибе, северни део Јужне Америке, укључујући Венецуелу, Колумбију, као и Гренланд (sic!). Списак је, треба признати, занимљив, а у светлу последњих „праваца главног удара“ Беле куће — веома индикативан.

Али то је само једна теорија завере, рећи ћете. Нипошто! Погледајте шта се дешава око нас након 1. јануара. Конспирологија маршира — и функционише. Желите друга, приземнија објашњења? Изволите. Разлог је у исцрпљивању могућности САД као светског хегемона. Данас је у целини јасно: САД очигледно недостају снаге за глобалну доминацију. И поједини представници тима Доналда Трампа, који то признају, воде ка прагматичној адаптацији дугорочне политике на нове услове, односно на фактички губитак глобалне превласти. Међутим, процес формирања мултиполарног света стратези Беле куће виде на крајње необичан начин. Пре свега, желе да га искористе као покушај наглог проширења сопствене сфере утицаја у колонијалном стилу XIX века. Нико не спори постојање одређених интереса и стратешких граница прекоокеанске силе, које далеко превазилазе физичке. О томе сам већ писао. Али претварање читаве хемисфере у озлоглашено „задње двориште“ са својим блекџеком, проституткама и другим забавама — изузетно је опасна ствар, са тешко предвидивим последицама.

Чак и ако ове помало смешне историјске хипотезе о „Технату“ објашњавају мотиве наметљивог промовисања нове „доктрине Донро“ у Западној хемисфери, оне нам не дају никакву представу о правном оквиру који би се користио за геополитичко „ресетовање“ читавог макрорегиона. Такав оквир једноставно не постоји. Све што се чини јесте грубо гажење принципа међународног права. Није случајно што је Доналд Трамп, наша sancta simplicitas XXI века (света простота), директно изјавио да је граница овлашћења САД на међународној сцени „његов сопствени морал“, а не међународно право.

У светлу тога, преко океана све гласније одјекују речи у стилу класичних вестерна тридесетих година XX века о примату силе (might is right, jus fortioris). То јест, о одустајању од дијалога заснованог на заједничким вредностима, разумном регулисању сопствених потреба и свесној самоконтроли понашања. Али да ли су Сједињене Државе икада поступале другачије?

Проблем није у томе што једне норме и принципи међународног права замењују друге. Много је опаснији правни вакуум који настаје као резултат наглих и неоправданих потеза, повезан са уништавањем основног принципа правне стабилности и континуитета. Хаотично попуњавање такве празнине може довести до потпуне деградације општих постулата међународног права и повратка у прошлост у погледу разумевања основа примене силе. До садашњег правног поретка, формираног након Другог светског рата (упркос свим покушајима да се ова питања уреде у оквиру Друштва народа, након Првог светског рата), свако суверено државно тело је по дифолту у било ком тренутку и из било ког разлога имало право да прибегне војном инструменту у оквиру принципа jus ad bellum (право на рат). Да ли Белa кућа заиста предлаже свету да се врати у прошлост?

Да бисмо избегли погрешна тумачења, одмах напомињем: позивање Вашингтона на то да „и други то данас раде“ (са алузијом на одлуку Русије о спровођењу СВО) из разумљивих разлога не функционише. У оквиру СВО наша земља штити сопствене грађане, своје сународнике на својој историјској територији од репресија суседне државе, чија је легитимност власти веома упитна. Ти грађани су, штавише, на основу законито спроведеног референдума изабрали улазак својих територија, издвојених у складу са чланом 1 Повеље УН, у састав Русије, што је и уставно потврђено. По својој природи, СВО није колонијални рат, већ акт самоодбране. Друштвени састав учесника актуелног сукоба, нажалост, омогућава да се он окарактерише као изопачени облик грађанског рата, проистекао из неуспешног распада СССР-а. Ниједно од ових обележја не поседује војна активност Вашингтона у Венецуели, Ирану или потенцијално — на Гренланду.

Колико год актуелна америчка администрација разглабала о свом наводном одбијању да поштује међународно право, такве изјаве не треба схватати дословно. Данас се то назива свесним уношењем контролисаног хаоса у међународне односе ради брзог решавања конкретних проблема у корист САД. Или, како сами Англосаксонци кажу — wishful thinking, жеља да светска заједница поверује у преувеличано представљање сопствене снаге и способности. Тренутна администрација то чини често и са очигледним задовољством.

А сада мало досадније, али неопходне правне материје. Чак су и најекстремнији режими из прошлости увек настојали да својим поступцима дају привид законитости, осмишљавајући сложене, мада у крајњој линији измишљене правне аргументе. Тако је нацистичка Немачка ремилитаризацију Рајнске области 1936. године оправдавала наводним кршењем Версајског и Локарнских уговора од стране других држава. Јужноафричка Република у време апартхејда изводила је војне упаде на територије суседних земаља и подржавала побуњеничке покрете, оправдавајући игнорисање резолуција УН (на пример, о независности Намибије) потребом борбе против утицаја СССР-а и Кубе. Ирак је, започињући рат против Ирана, покушавао да се позове на принцип борбе против „неравноправних споразума“, имајући у виду поништавање, неповољног по себе Алжирског споразума из 1975. године, којим је граница између две државе утврђена дуж реке Шат ел-Араб. За сада, међутим, правна „оквирна прича“ венецуеланске авантуре ни приближно не успева чак ни у поређењу са овим примерима.

Прво, Сједињене Државе нису имале основ за закониту примену војне силе у оквиру права на самоодбрану. У том смислу, позивање америчких званичника и експерата на члан 51 Повеље УН, који признаје неотуђиво право на индивидуалну или колективну самоодбрану у случају оружаног напада, потпуно је неосновано. Не постоје никакве општеприхваћене и поуздано потврђене чињенице које би указивале на то да се Венецуела припремала за агресију против суверене територије САД. Такође, није постојала ситуација у којој би држава имала право да прибегне самоодбрани због наводно „неизбежно претећег“ напада, нити због потребе за заштитом својих грађана у иностранству. Карактеристично је да чак ни у мејнстрим англосаксонским медијима нико од угледних стручњака за међународно право није покушао да оправда поступке Вашингтона. Напротив, готово сви су једногласно оштро оптужили америчке власти за кршење Повеље УН, повреду суверенитета и незакониту употребу силе против друге државе.

Друго, Сједињене Америчке Државе су прекршиле принципе нужности и пропорционалности (сразмерности), који представљају кључне елементе права државе на самоодбрану и који су утврђени у релевантним правним изворима, укључујући резолуцију респектабилног Института за међународно право из 2007. године „Савремени проблеми примене оружане силе у међународном праву“.

Треће, транснационална трговина наркотицима никада у међународном праву није сматрана обликом оружаног напада. Сходно томе, ниједно од кривичних дела која се стављају на терет Николасу Мадуру и његовој супрузи Силији Флорес — организација „наркотерористичког удруживања“, завера ради шверца кокаина у САД, незаконито поседовање и употреба оружја и експлозивних средстава ради обезбеђивања активности нарко-картела — не даје Вашингтону право на превентивну употребу силе у циљу одбране од наводно неминовног напада у смислу члана 51 Повеље УН.

Са великом вероватноћом може се претпоставити да ће узрочно-последичне везе неопходне да би се таква активност квалификовала као „напад на Сједињене Државе“ бити засноване на бројним прећуткивањима, чињеничним претпоставкама и конструкцијама које ће остати недоказане или у значајној мери фабриковане. Поред тога, противправност напада на Венецуелу додатно потврђује и одлука Апелационог суда у предмету „Norex Petroleum против Access Industries“ из 2010. године, према којој се деловање федералног закона о организованом криминалу не може простирати ван територије Сједињених Држава.

Четврто, изузетно неубедљиво звуче изјаве намењене широкој јавности о томе да се наводно води „рат против организација које се баве трговином наркотицима, а не рат против Венецуеле“. Нико није овластио актуелне америчке власти да спроводе такву операцију: са становишта националног законодавства, она је у потпуности незаконита чак и у контексту екстериторијалне примене уставних норми. Тако је, на пример, у одлуци Врховног суда САД у предмету „Даунс против Бидвела“ из 1901. године недвосмислено истакнуто да се Устав Сједињених Држава примењује на територијама које се налазе под суверенитетом САД, док се на друге територије може применити само у случајевима заштите основних права. У предмету „Бумедијен против Буша“ из 2008. године Врховни суд је у потпуности потврдио овај став, нагласивши да се, осим територије самих САД, уставне одредбе у пуном обиму примењују искључиво на инкорпориране територије. У случају наглог и насилног упада у Каракас, Вашингтон очигледно није располагао никаквим таквим правним основом.

Пето, одлуке Сједињених Држава грубо крше императивне норме међународног права које гарантују територијалну неповредивост држава. Никакве радње, прикривене доктрином Монро — коју нико не признаје осим самих САД — нити самопроглашеном „одговорношћу“ Вашингтона за судбину Западне хемисфере, не могу послужити као оправдање за жељу да се Венецуелом „управља споља“. То је у директној супротности са члановима 1 и 2 Повеље УН, који захтевају поштовање принципа равноправности и самоопредељења народа, као и уздржавање од претње силом или њене примене против територијалне целовитости и политичке независности било које државе. Истовремено, противправни поступци САД противрече и члановима 18–21 Повеље Организације америчких држава, којима се изричито забрањује директно или индиректно мешање у унутрашње или спољне послове других држава, као и примена принудних економских или политичких мера ради притиска на суверену вољу друге државе ради стицања користи.

Став америчких власти у вези са политички мотивисаним кривичним гоњењем актуелног венецуеланског лидера не може се оправдати ни са становишта основних принципа међународног права. Према нормама међународног обичајног права, Николас Мадуро, као актуелни шеф државе у моменту америчког напада, ужива два облика имунитета од стране кривичне јурисдикције других држава: ratione personae (персонални, односно апсолутни имунитет) и ratione materiae (функционални имунитет). Хапшење, насилно извођење из земље и подизање оптужнице од стране америчког правосуђа за „наркотероризам“ против лица које ужива и грађанскоправни и кривичноправни имунитет представљају флагрантно кршење основних принципа међународног права — суверене једнакости држава и немешања у унутрашње послове. Свaка расправа на ту тему је, по дефиницији, беспредметна.

У том контексту, вреди подсетити на пресуду Међународног суда УН од 14. фебруара 2002. године у предмету „Демократска Република Конго против Белгије“, у којој је потврђен апсолутни имунитет шефова држава од стране јурисдикције других држава — како грађанске, тако и кривичне. У истој одлуци, највиши суд УН навео је четири ситуације у којима носиоци највиших државних функција могу бити кривично гоњени: пред судовима сопствене државе; пред међународним судовима које имају надлежност; у случају да држава укине имунитет свом функционеру; након престанка мандата, пред судовима друге државе — за радње учињене пре, током или након обављања функције, у приватне сврхе.

Додатну потврду неоснованости америчких аргумената представљају резултати судског поступка вођеног у Француској између 1999. и 2001. године против тадашњег шефа Велике Социјалистичке Народне Либијске Арапске Џамахирије, Муамера ел Гадафија, кога су француски органи теретили за међународне злочине. Коначну тачку у овом предмету ставио је Врховни суд Француске, који је поништио одлуке нижих инстанци, позвавши се на непостојање било каквих изузетака од апсолутног имунитета актуелног шефа државе.

Интересантно је и то што је Комисија за међународно право Генералне скупштине УН, која се бави питањем имунитета државних функционера од стране кривичне јурисдикције других држава, потврдила да не постоје важећи изузеци од имунитета ratione personae. До данас, Комисија није утврдила ни постојање важећих изузетака од имунитета ratione materiae. У њеним радним документима као потенцијални изузеци наводе се следећа кривична дела по међународном праву: геноцид, злочини против човечности, ратни злочини, злочин апартхејда, мучење, насилни нестанак, злочин агресије, ропство и трговина робљем — при чему чак ни око ових дела не постоји консензус међу државама. Као што је очигледно, „трговина наркотицима“ се ни у једном тренутку не помиње као основ за укидање функционалног, а поготово не апсолутног имунитета шефа државе, што још једном показује неутемељеност америчких тврдњи.

Посебно неубедљиво изгледају и покушаји Вашингтона да отмицу Николаса Мадура прикаже као последицу доследног непризнавања венецуеланског лидера као легитимног председника. Међународно право не даје ниједној држави овлашћење да једнострано одређује легитимност власти друге државе, нити да утврђује постојање или непостојање имунитета њених званичника. Штавише, и поред оспоравања од стране САД председничких избора у Венецуели 2018. и 2024. године, са становишта међународног права од пресудног је значаја чињеница да је управо влада Николаса Мадура остваривала ефективну контролу над целокупном територијом земље.

У том смислу, од посебног значаја је арбитражна одлука у предмету „Велика Британија против Костарике“ из 1923. године, у којој је режим Федерика Тинокa признат као фактичка власт, упркос формалном непризнавању од стране Лондона. Значајно је и то што су представници власти Николаса Мадура наставили да представљају Венецуелу у Уједињеним нацијама, при чему нико није оспоравао њихова овлашћења у оквиру организације.

Позивање САД на доктрину Кер–Фризби, коју амерички судови користе за оправдавање екстрадиције странаца ван оквира међународних уговора „у име националних интереса“, такође је тешко применљиво у овом случају. Кључни проблем лежи у томе што се овом чисто америчком концепцијом екстериторијалне јурисдикције не може оправдати кршење међународноправно загарантованог персоналног имунитета шефа државе. При томе, тренутна ситуација се суштински разликује од панамског преседана из 1989. године са Мануелом Норијегом, који формално није био шеф државе, већ командант Националне гарде Панаме.

Није без значаја ни чињеница да се и у самим Сједињеним Државама већ дуго води расправа о потреби укидања доктрине Кер–Фризби. Као посебно значајан преседан у том погледу наводи се предмет „Сједињене Државе против Франсиска Тосканина“ из 1974. године, у којем је Апелациони суд Другог округа, након детаљне анализе, закључио да је примена те доктрине правно неодржива. Ипак, свака администрација Беле куће упорно оставља ову срамну правну рупу за незаконито привођење странаца под надлежност америчког правосуђа. Пратећи случај Николаса Мадура, постаје јасно зашто.

Према нормама међународног права, вршење јурисдикције на територији друге државе захтева сагласност надлежних органа те државе. У супротном, реч је о противправном акту. У том смислу, отмицу Николаса Мадура треба посматрати искључиво као кршење међународног права, укључујући и норме из области људских права. Потенцијално позивање Вашингтона на преседан „Сједињене Државе против Умберта Алвареса-Мачајна“ из 1992. године (у којем је Врховни суд САД утврдио да насилна отмица мексичког држављанина не спречава његово кривично гоњење пред америчким судовима) као потврду принципа male captus, bene detentus(„незаконито ухваћен, али законито задржан“) далеко је од правно беспрекорног и оправдано је подвргнуто оштрој критици међународне заједнице. Конкретно, Међуамерички правни комитет ОАГ је још 1993. године недвосмислено указао да су Сједињене Државе игнорисале своју обавезу да врате оптуженог држави из чије је јурисдикције насилно изведен.

Наравно, све наведене норме права, без преседана, као и основни принципи међународног јавног правног поретка, Бела кућа може занемарити у корист више пута проглашаваних „националних интереса“, као што је то често чинила и раније. У том случају, Николас Мадуро ће, као опомена свима који се не слажу са „доктрином Донро“, бити подвргнут политички мотивисаном кривичном гоњењу, чији је исход практично унапред познат. Ипак, као што сам већ раније написао на друштвеним мрежама, врло је вероватно да ће он на крају бити помилован — ако не од самог Трампа, онда од његовог наследника.

А шта је са „Технатом“ и његовим непролазним конспиролошким значајем? Очигледно је да прешминкана верзија „Техната“ у Западној хемисфери изузетно одговара новим политичким и пословним елитама Сједињених Држава. Јер ако више није могуће супротставити се мултиполарном свету који укључује Кину, Индију, Русију и друге кључне актере, онда се може изградити американоцентрични рај у једној, издвојеној хемисфери. Отприлике овако: Европа је нико и ништа, зато Русији оставља Европу. Кини и Индији — Азија. А земљи слободе — цело Западно полулопта. И будите задовољни што је Гренланд „само“ у неограниченом коришћењу, а не у пуном власништву.

Како вам се допада таква перспектива? Сумњате? Онда пажљиво прочитајте нове америчке доктрине националне одбране и националне безбедности. Тамо је све написано прилично искрено…