Реч је, како преносе медији, о остацима откривеним у стеновитом склоништу Такаркори, из периода познатог као „Зелена Сахара“, када је данашња пустиња, између пре око 14.800 и 5.500 година, била област богата језерима, мочварама, травњацима и саванама, погодна за пољопривреду, сточарство и трајна људска насеља.
Они су до сада били само „претпоставка“
Истраживање је предводила археогенетичарка Нада Салем са Института „Макс Планк“ за еволуциону антропологију, а тим научника је анализирао ДНК две природно очуване женске мумије из неолита, за које се сматра да су биле сточарке.
Иако су екстремни сушни услови Сахаре изузетно неповољни за очување генетског материјала, фрагменти ДНК који су успешно изоловани пружили су драгоцене информације о пореклу и међусобним везама древних афричких популација.
Резултати анализе показују да мумије из Такаркорија припадају такозваној популацији духа, термину који научници користе за људске групе чије је постојање до сада било претпостављено искључиво на основу слабих генетских трагова у ДНК савремених људи, без директних археолошких или фосилних доказа.
Према налазима студије, генетска линија којој су припадали становници Такаркорија потиче из до сада непознате северноафричке популације, која се веома рано, пре око 50.000 година, одвојила од заједница у подсахарској Африци.
Тај период се поклапа са временом када су први модерни људи почели да се шире ван афричког континента, што ову популацију чини посебно значајном за разумевање раних фаза људске еволуције.
Студија додатно указује на блиску генетску повезаност становника Такаркорија са ловцима-сакупљачима из пећине Тафоралт у Мароку, чији остаци су стари око 15.000 година.
Један од занимљивијих налаза односи се на присуство неандерталских гена.
Изолација и неандерталци
Док је код популације из Тафоралта утврђено да поседује око упола мање неандерталске ДНК у поређењу са данашњим људима ван Африке, код становника Такаркорија тај удео је чак десет пута мањи. Ипак, они и даље имају више неандерталских генетских трагова него подсахарске популације из истог периода, што указује на ограничене, вероватно посредне контакте са неандерталцима.
Научници сматрају да је дуготрајна изолација ове заједнице делимично била последица изузетно разноврсних екосистема „Зелене Сахаре“, са језерима, мочварама, шумама, саванама и планинским подручјима, који су природно ограничавали контакте између људских група.
Истраживачи истичу да се испод песка Сахаре вероватно и даље крију бројни археолошки остаци из овог изгубљеног света, који би могли да допуне сазнања о начину живота у Сахари пре него што се клима променила и регион постао једна од најсуровијих пустиња на планети.
Погледајте и: